Što Porfirije nije učinio, sledstveno će - manj ako ga naslednikom na tronu Sv. Save ne nadmaši - u kolektivom pamćenju ostati kao najgori i najomraženiji patrijarh „ikada“, što rekle novindžije. I to ne samo u pamćenju verništva i neverništva nego i u pamjati podređenog mu sveštenstva i monaštva.
Kao čovek i patrijarh, Porfirije naprosto srlja iz kontradikcije u kontradikciju, iz gafa u gaf. Poslednji - nazovimo ga megagaf - u dugačkom nizu je put u zvaničnu, srdačnu i prijateljsku posetu Kirilu moskovskom, na koji je patrijarh potegao sa Sivom Bačkom Eminencijom kao političkim komesarom i vođom puta, a u pratnji pridvorskih vikara i koviljskih bratstvenika koje je poveo da vide malo sveta.
Tom zgodom je Porfirija i Irineja primio i najveći sin svih pravoslavnih slovenskh naroda i narodnosti V. V. Putin, što samo po sebi nije zazorno - tako propisuje pravoslavni protokol - ali je bio vrlo zazorno manje-više sve što su Porfirije i Irinej izgovorili, toliko zazorno da je na momente i Putinu - kao uzdržanom čoveku koji ima meru - bilo neprijatno, što se lepo videlo na video-snimcia koje je patrijaršijska (i državna) pres-služba zapančirila na sve dostupne platforme.
Kao i svi srbski provincijalci, i Porfirije i Irinej imaju dibidus pogrešnu predstavu o Rusima - pokupljenu iz američkih špijunskih filmova B produkcije - kao o nekoj vrsti Srba koji su uspeli u životu, razbarušenim haj-hoj-raspašoj emotivcima koji padaju u zagrljaj, što je - da po stoti put ponovim - daleko od činjeničnosti, jer da su Rusi onakvi kakvima ih Porfirije, Irinej i ostali srbski rusodupeljupci zamišljaju, Rusija bi bila Severna Srbija.
Da ne dužim. Ne bi li se umilio Putinu - zbog preosvećenosti činova neću upotrebiti prikladniji izraz „uvukli“, znate gde - Porfirije je kolektivni zapad prefarbao najcrnjim bojama, optužio ga za podrivanje srpskog identiteta, požalio se bratu Vladimiru na grdno iskušenje „obojene revolucije“ s kojom se Srbija suočava, izrazio nadu da će iskušenje zajedničkim rusko-srpskim snagama biti prevladano i podsetio hazjaina da će SPC - i Srbija s njom - u vijek vjekova vezivati svoj mali čamac uz veliki brod. (Nadajmo se ne uz krstaricu „Moskva“.)
Sve je to skupa delovalo toliko servilno, toliko podanički - neuporedivo servilnije i podaničkije od Belorusije - da je izazvalo sabornu konsternaciju manje-više svih društveno-političkih faktora u Srbiji, sa izuzetkom ozloglašenih i jurodivih „Naših“. Uključujući i jednog od stubova srbstva i pravoslavstva, Dragomira „Bucko lazmišlja“ Anđelkovića, što je stvar koja bi trebalo duboko da zabrine Sinod SPC.
Da i ne pominjem političke implikacije. Ko će posle svjatejše posete Putinu imati obraza da kaže da Kurti kleveće i laže kad kaže da su SPCovi crkve i manastiri na Kosovu isturena odeljenja FSB, devojačko KGB.
