„To znači“, kaže dalje Nova.rs, „da su studenti ‘osetili’ da su drugi mehanizmi propali i da je to jedini način da se ispune njihovi zahtevi. O izbornim osećanjima i zahtevima kasnije ćemo detaljnije.
Nije li baš onako srpski posegnuti za najbezbolnijim, najregularnijim tek kada svi ostali mehanizmi propadnu. Može biti da je neka od majki studentske invencije pročitala moju kolumnu u kojoj sam, pozivajući se na teoretičara državnih udara, Kurcija Malapartea, napisao da je stepen organizovanosti koji je potreban za nasilni strmopizd režima pedeset puta veći od stepena organizovanosti potrebnog za pobedu na regularnim izborima.
Ako je protestna studentarija - povodeći se valjda za srbskom opozicijom, na koju gleda kao na smrdljiv sir - makar ijednog trenutka mislila da će blokade saobraćajnica i „stvaranje kritične mase“ - koja je 15. 3. zaista bila kritična - navesti Vučića da se samostrmopizdi, onda je pravila račun bez krčmara. Napred pomenuti „mehanizmi“ Vučiću, fakat, podižu pritisak i povećavaju nervozu, ali pritisak se očas posla reguliše „katopilom“, a Vučić je u nervozi svoj na svome.
Sam po sebi, studentski zahtev za raspisivanje izbora - ukoliko bude uvažen - mogao bi doprineti delimičnom razrešenju političke krize. Kažem „delimičnom“ zato što ćemo konačno i dugotrajnije razrešenje krize popričekati, ako ga ikada i dočekamo.
Studentarija računa - ovoga puta s krčmarom - da na raspolaganju ima pozamašan rezervoar glasova, a da li zna šta bi uradila s poslaničkim mandatima koje bi joj glasovi doneli, to nije poznato. Olakšavajuća studentska okolnost je što je malo ko u političkoj istoriji Srbije znao šta da uradi s mandatima. Da je neko znao, ne bismo završili u ovom krkljancu.
Sad ćemo nešto više o studentskim zahtevima. Nova.rs izveštava da su studenti „poslali poruku opoziciji da se skloni i da ne ne izlazi na izbore“. Pa čekaj malo. Općepoznato je da moja neznatnost nije simpatizer opozicije, dapače, ali, ljudi božiji, ni Milošević ni Vučić nikada nisu opoziciji slali poruke da se skloni i da ne izlazi na izbore. Da sam cinik - kao što jesam - poslao bih studentariji poruku da će im izgledi za pobedu biti veći ako Vučiću pošalju poruku da se skloni i da ne izađe na izbore. Pa još ako ih Vučić posluša, Carstviju njihovom neće biti kraja.
Studentarija i u toj stvari ima olakšavajuću okolnost, koja je istovremeno i otežavajuća. Studentski pokret čine uglavnom momci i devojke od svojih 20-23 godine koji nemaju ni životnog, kamoli političkog iskustva. Ja razumem da se studentariji srbska politika smučila, ali protiv politike mučnine (koja je, obrni-okreni, ipak politika) ne može se ništa uraditi antipolitikom, nego isključivo racionalnom, neautoritarnom i nepopulističkom politikom. I još nešto. Do takve politike se neće stići s Prigožinovim barjacima na čelu kolone.