Ono što su 1945. bili reakcionari, neprijatelji naroda, saradnici okupatora itd., ono što su tri godine kasnije, 1948, bili informbirovci, pa posle nekog vremena tehnomenadžeri i anarholiberali, to su danas ćaciji.
Četrdeset pete si reakcionar, neprijatelj naroda ili saradnik okupatora postajao tako što bi pozajmio pare komšiji, a komšija te, da ti ne bi vratio dug - a i da ga se sete na dan bezbednosti - prijavio „tamo gde treba“ da si reakcionar, neprijatelj naroda ili saradnik okupatora. „Tamo gde treba“ nije proveravalo prijave - verovali su voks populiju - i neprijatelje naroda, reakcionare i saradnike okupatora po kratkom postupku je prislanjalo uza zid.
Slično je bilo i kasnije, u vreme tenhomenadžera i anarholiberala, kad su preko noći zglajzavali ako bi neki ambiciozni papak iz preduzeća naumio da bude direktor umesto tebe, pa te „tamo gde treba“ prijavio da si tehnomenadžer ili anarholiberal. „Tamo gde treba“ ni te prijave nije proveravalo, ali vremena su bila malo omekšala, pa bar više nije streljala.
Ono što su, dakle, ‘45. bili neprijatelji naroda, reakcionari, saradnici okupatora, a u periodu ‘68-71. tehnomenadžeri i anarholiberali, to su 2025. ćaciji. Srećna je okolnost što je „tamo gde treba“ pod kontrolom Visokog Pokrovitelja ćacija, pa optuženi za ćacizam (zasad) podležu isključivi društvenomrežnim sankcijama.
I danas se ko od šale postaje ćaci. Dovoljno je da kažeš neku kritičku reč o studentariji ili da - moj slučaj - daš intervju koji se ne dopadne antićacijevskom lobiju, i odmah postaneš ćaci. Tako sam i ja pod starost postao ćaci. I da vam nešto kažem: samo da Visoko Mesto nije obuklo majicu na kojoj piše „I ja sam ćaci“, i ja bih napravio takvu majicu, iz istog razloga zbog koga sam davnih godina, usred pomame za serijom „Tvin Piks“, zamolio drugara sito-štampara da mi na duks odštampa priznanje „Ja sam ubio Loru Palmer“.
Ćaci je, između ostalih, postao i reditelj Stevan Filipović, inače vrlo angažovani aktivist i davač podrške studentariji, koji se drznuo da (između ostalog) napiše sledeće redove. „Niko nije smeo da se usudi da kritički analizira kompleksnu i heterogenu grupu mladih ljudi, koji jesu junakinje i junaci, ali koji su od novembra do danas prerasli u ozbiljnu političku snagu, pocepali se, a neki odlučili da biju svoje bitke, važnije od samog protesta, i ušli u ozbiljne ego tripove. Zašto smo ćutali? Da ne rizikujemo javni linč mitomanske većine. Da ne diramo monolit, kult. Da ne diramo ‘naše male anđele’, našu poslednju nadu (poslednju nadu onih koji su svojim kukavičlukom od sopstvene dece napravili topovsko meso)“.
Treba li uopšte reći da je društvenomrežna mitomanska većina najstrašnije isponapušavala Filipovića i oblepila ga nalepnicama „ćaci“. Budući da sam od svojih obaveštajaca za studentski pokret dočuo da među „našim malim anđelima“ deluje i ultraleva frakcija - koja je donela odluku (i sprovela je u delo) da prekreči mural „fašiste“ Zorana Đinđića - a imajući umu da se istorija ponavlja, preporučio bih neprijateljima naroda, reakcionarima i tehnomenadžerima da se spreme.
"OD POČETKA JE BILA U PITANJU OBOJENA REVOLUCIJA" Vučić o blokaderima: Još ne razumeju da je sve gotovo, ne mogu da vide, ne čitaju, ne razumeju da je kraj