Svakakvih je tu bilo amatera i amaterizama, počev od radio-amatera, preko slikara amatera, amaterskih knjževnih društava, amaterskih pozorišta, zaključno sa amaterskim kulturno-umetničkim društvima. tzv. AKUD-ima. Sigurno je tu bilo još amaterizama koje su vremenom prekrili snegovi i šaš zaborava.
Amateri su osobe - bar su to bile u SR Srbiji - koje za život pošteno zarađuju baveći se poslom koji dobro znaju, a u slobodno vreme se o trošku šire zajednice bave delatnostima - npr. pisanjem, slikanjem itd. - kojima nisi ni vične ni dorasle, ali na koje „šira društvena zajednica“ blagonaklono gleda.
Socijalističke vlasti su, pretpostavljam, ovako računale: bolje da im mi damo pare da igraju i pevali spletove narodnih pesama i izgara, malaju slike i pišu diletantsku poeziju nego da se smucaju po ulicama i rovare protiv države.
Problem sa amaterima je to što ti amaterski dilberi/ke loše rade ono što vole, ne znaju to da rade, šta god to bilo. A ne može biti baš sve što amaterska duša poželi. Ne postoje recimo, hirurzi amateri, građevinski inženjeri amateri (hm, da li ih baš nema, Srbin ima što niko nemade) ili na primer kontrolori letenja amateri.
Pisac hoće da kaže da ima delatnosti kojima moraju da se bave za tu delatnost dobro obučeni profesionalci. Jer ako bi se tim delatnostima bavili amateri, bilo bi žrtava u ljudstvu i materijalu. Jedna od delatnosti kojima bi morali da se bave isključivo profesionalci je politika, koja - ako se njome bave amateri - proizvodi više žrtava u ljudstvu i materijalu nego što bi ih proizveli hirurzi, građevinski inženjeri i kontrolori leta amateri.
Kao što žrtava u ljudstvu i materijalu bude čak i kad se odgovornim poslovima bave profesionalci, tako ni profesionalni političari nisu garancija da neće biti ljudskih i materijalnih žrtava, ali to nipošto nije razlog da se medicina, građevina i kontrola letenja povere amaterima.
U Srbiji nije tako. Srbija je obećana zemlja za političke amatere. Kojih ima dve sorte. Jedna, koja od političkog amaterizma pravi unosan posao, i druga, koja od amaterske politike ne pravi mali biznis, koja nastavlja da radi ono što je radila, ali povazdan truća o politici i muti političku vodu. Profesionalno bavljenje politikom podrazumeva postojanje ozbiljne političke stranke, kao što profesionalno bavljenje hirurgijom podrazumeva završenu specijalizaciju hirurgije i postojanje operacione sale.
Iz nekog razloga, međutim, u Srbiji se uvrežilo mišljenje da se politikom može baviti svaki dilber kome to padne na pamet i koji poželi malo publiciteta i (nešto više) para.
I tu dolazimo do „merituma stvari“, što reko Marinko M. Vučinić, tj. do ćorsokaka u kome je Srbija zaglavila, a koji se pogrešno zove „kriza“. Vučić & Co su profesionalci - šta god ko da mislio o učincima njihovog profesionalizma - a na suprotnoj strani su amateri, šta god ko mislio o njihovim dobrim namerama. Šta god mislio o tome.
· Reaguj