Proseravanju se, prema Frankfurtu, pribegava kad se nema (ili ne zna) šta reći ili kad se hoće reći nešto različito ili čak dibidus suprotno od onoga o čemu se proserava. Proserava se svugde i svi se (bar ponekad) proseravaju, ali nigde se ne proserava tako obilno i smrdljivo kao što se to radi u politici, a naročito u srpskoj politici, koja je nezvanični šampion sveta u političkom proseravanju.
Otkako je novembra prošle godine izbila političke kriza, u svojstvu istraživačkog novinara pratim pravce razvoja proseravanja i vlastodržačkih - novindžije bi rekle „pozicionih“ - i opozicionih kriznih štabova kao i proseravanje istaknutih proser-efendija obeju zaraćenih, jebenih stranaka.
Vlastodržačke proser-efendije - radi rodne ravopravnosti dodaću i „hanume“ - u svojim proser-napisima i proliv-analizama uporno dokazuju da u Srbiji nema nikakve krize i da su polugodišnji metež, društveni haos i totalna paraliza ionako zamrlog društvenog života posledica hirova i obesti određenog broja studenata i neodgovornih elemenata.
Saglasno „vlasnim“ proser efendijama i hanumama, sve bi bilo u redu i sve bi se vratilo u redovne tokove ukoliko bi protestna studentarija sledila primer „studenata koji hoće da uče“ i vratila se na predavanja i posvetila se učenju i polaganju ispita.
Na tom proser-poslu naročito se ističu dva univerzitetska čoveka par ekselans, prof. Vladimir Vuletić i prof. Čeda Antić, od kojih je prvopomenuti velemajstor proser-sofizama, neka vrsta muške Ljilje Smajlovićke, dočim drugi ekvilibrira na samoj granici poetike teatra apsurda i šale-komike. Inače, obojica svoje proser-radnje obavljaju u Politikinoj Rotopalanki, a na tom poslu im kao povremeni Rotopalanski gost pomaže i ženska Ljilja Smajlovićka, koja bi pošto-poto da se vrati u svoj vlažni san - Politikinu glodursku kancelariju.
Na drugoj - da ne kažem baš neprijateljskoj strani - legion je ime proser-efendijama koje svoju klijentelu uveravaju da je kriza već rešena i da je potrebno još samo malo marširati, voziti bicikle i zborovati pre nego što se Vučićć i kompanija strmopizde, posle čega ćemo živeti dugo i srećno u zemlji meda i mleka.
Kao što sam, sada već desetinama puta, pisao: ova kriza kojoj se rasplet ne nazire - niti se nazire politička volja da se rasplet nazre - nije ničiji hir, nije to ni indikovano, bilo spolja, bilo iznutra, još je manje obojeno revolucionarno. U analogiji s fiziologijom, ova kriza je slična krizi u koju zapada organizam kad mu telesna temperatura skoči na 41 sa 5. Takva kriza potraje maksimum dva dana, posle kojih ili temperatura spadne, ili pacijent umre.
Budući da društvo ne može da umre tek tako, kao što umiru pojedinci, izbegavanje razrešenja krize će za rezultat imati društveni život u bunilu na temperaturi 42 sa 8.
· Reaguj