Do izvesne granice to shvatanje nije sasvim bez krčmara. U poslednjih hiljadu godina Evropa je bila rodno mesto svih značajnih dostignuća u kulturi, filozofiji, umetnosti, nauci i tehnici. Evropa je, doduše, bila i rodno mesto najmračnijih političkih doktrina i poprište najužasnijih verskih i svakih drugih ratova, ali znate kako je rekao vladika Rade: „Niko čašu medi još ne popi dok je čašom žuči ne zagrči.“
Evropu iz centra sveta - u kome se vekovima baškarila - nije izbacila Rusija, koja vekovima daje sve od sebe da je otuda izbaci, nego Evropino čedo Amerika (mislim na SAD), koja se otcepila od Britanske imperije ko, božemeprosti, Kosovo od Srbije. (Valja naglasiti da je to otcepljenje engleski kralj podneo mnogo bolje nego Koštunica otcepljenje Kosova, iako se kralj poduže vreme borio kao lav da Ameriku zadrži u „ustavnom i pravom poretku“ Britanske imperije.)
Uzrok američkog otcepljenja bio je tipično evropski. Američki doseljenici - u to vreme listom Anglosaksonci - nisu imali predstavnike u britanskom parlamentu i zato su odbili da kralju plaćaju porez dok ne dobiju predstavnike u parlamentu. Kralj, onako evrocentričan, nije hteo ni da čuje za američke poslanike i na kraju je ostao i bez poreza i bez Amerike. Poučna priča, zar ne.
Posle je bilo dva pokušaja da se Evropa vrati u centar sveta i „ponovo bude velika“, koja su završila kao dva pokušaja da Srbija postane demokratska, tj. žestokim fijaskom, istina uz nemerljivo veće žrtve u ljudstvu i materijalu. Prvi je bio onaj Napoleonov, koji je slomio zube na Rusiji, drugi je bio Hitlerov, koji je još neslavnije propao na istom mestu.
Centar sveta je iz Evrope - tj. iz EU i rupa na EU tepihu poput Srbije i zakrpa poput Mađarske i Slovačke (umalo i Rumunije) - odavno izmešten. Sada se oko najcentralnijeg mesta centra sveta glože SAD, Rusija i Kina, a Evropa je još uvek neki svetski faktor isključivo zahvaljujući tome što (još uvek) ima puno para i što su neke EU zemlje nuklearne sile, a to je stvar koja se ipak računa.
Sledi pitanje: A đe smo mi tune? Ako bih hteo da budem ciničan, rekao bih: u govnima - i ako bih tako rekao, ne bih mnogo pogrešio - a opet, ulažemo ogromne napore (i pare) da se otuda gde jesmo uguramo u centar sveta i da - sledeći Trampov primer - budemo ponovo veliki.
Ovo odlaganje političke krize do unedogled, ova opšta erozija svih autoriteta i razvoj situacije koji ide naruku anarhiji, posledica je stare srpske boljke nemanja pojma ko smo i šta smo - mada Porfirije tvrdi suprotno - šta imamo, šta nemamo, šta možemo, a šta ne možemo.
I zbog toga će napori da se na-silu-boga-partnerstvima sa sve četiri strane svetske čaršije uguramo u centar sveta, završiti tako što ćemo još dublje ostati u tome gde jesmo, ali ćemo u sopstvenim očima i dalje biti centar sveta.
