- Čerčila, Staljina, Hitlera i ekipe - usled čega ipak trenutni svetski sukobi ne bi trebalo da idu predaleko. Ipak smo realistički naveli da aktuelna nemila podela sveta putem ognja i mača, kojoj upravo prisustvujemo, neće moći da bude izvedena bez da „malo“ pršti tu i tamo, jer tako je bilo prilikom svih podela sveta.
Nažalost, više se ostvaruju realistički nego optimistički delovi naših strateških prognoza koje ovde iznosimo, pa nije trebalo da čekamo baš dugo na novo i opasno „prštanje“ u rusko-ukrajinskom ratu, i to, gle čuda, baš pred pregovore koji su se juče održali u Istanbulu.
Naime, dan ranije, u nedelju, Ukrajina je napala ruske bombardere sposobne da nose nuklearno naoružanje duboko u ruskoj teritoriji sve do Sibira, pokazujući da ima svoje skrivene adute i da nije za potcenjivanje. Međutim, problem sa ovim ukrajinskim pokazivanjem mišića pred pregovore jeste to što se time zašlo u onu oblast koja je najnezgodnija - u oblast ruskih nuklearnih kapaciteta, koji bi trebalo biti čuvani kao oči u glavi, a koji su se sada našli na izvol’te ukrajinskim dronovima u vešto skrivenoj operaciji. Nije da Rusija nema još podosta nuklearnih kapaciteta u svojoj nuklearnoj trijadi - na zemlji, u moru i vazduhu, ali joj ne može biti prijatno što je narušen ovaj poslednji „vazdušni“ deo trijade, iako uspeh verovatno nije toliki kolikim ga prikazuju ukrajinski mangupi koji su prijavili uništenje 41 ruskog strateškog bombardera, no čak i da je broj manji, to nije beznačajno s obzirom na to o kakvim se skupim i retkim igračkama radi, usled čega je materijalna šteta povelika. No, nije opet tu najvažnija ni materijalna šteta, koja je znatna, koliko poruka da ruski nuklearni kapaciteti (za sada samo ovi „razoružani“) mogu biti ukrajinska meta, što ima simboličnu važnost, ali predstavlja i opasnost da odemo na novi, opasniji, nivo igrice, jer do sada su se svi ipak klonili da dejstvuju po crvenim linijama i zonama. Ovo sada postavlja i preopasno pitanje odnosa Rusije prema nuklearnim resursima NATO (koji Tramp očigledno ne uspeva da „pripitomi“), jer Ukrajina nema svoje. Dok se ovo ne reši, svi pregovori, poput ovih u Istanbulu, biće mrvorođeni za neka značajnija dostignuća, jer će se nakon ovih ukrajinskih napada bazično pitanje odnosa Rusije i NATO samo još više zamrsiti. Ne mogu tu ništa za sada ni Gospod Bog, ni Tramp, ni Putin, te smo svi sve više u rukama ovog prvog.
Ivo Andrić, jedan od najmudrijih ljudi ne samo ovih prostora, koji je prošao kroz ratove, revolucije i prevrate, a da ga metak nije okrznuo, i koji je uz to dobio sve počasti koje svet može da da jednom čoveku, jedared je rekao da sve treba podneti sa osmehom stjuardese koja zna da nešto nije u redu sa avionom. Ovo je vreme za upravo takav osmeh, ali i da se ne bude sebičan i da ne stajemo usled ovog mraka jedni drugima mnogo na žulj, već da se razmišlja kome možemo pomoći sa vazdušnom maskom ovog ludog svetskog aviona i kako da ga prizemljimo sa što manje žrtava i da eventualno pomognemo i pilotima u navigaciji. Jer je to dužnost onih koji su spremniji i obučeniji od drugih za upravo ovakve rizične letove.
