Bipolaran, nepolitička - tačnije antipolitička - podela na dva bloka, koji okupljaju muškarce i žene (a bogme i „našu decu“), sa najrazličitijim, često nespojivim interesima - odlika je takozvanih kolektivističkih, da ne kažem baš plemenskih, zajednica.
Gvozdeno je pravilo da takvim kolektivističkim društvima vladaju autoritarni režimi s jakim čovekom čvrste ruke na čelu, ali, ali... Stotinama puta sam pisao - i stotinama puta bivao napušen po „kuloarima“ kao saradnik okupatora - da u toj autoritarnosti nema nikakve nepravde, da se takvim drugačije ne može vladati, niti takva društva - što je još gore i opasno po okolinu - mogu vladati svojim postupcima.
Ljudske zajednice moraju dugo sazrevati, moraju proći kroz mnoga iskušenja da bi dozrele da se njima upravlja, a ne da se nad njima vlada. Kako zajednice sazrevaju? Eh, kako? Sporo, ali dostižno. Da bi jedno društvo sazrelo, neophodno je da većina onih koji ga čine - i svi oni koji imaju ambiciju da njime upravljaju - savladaju neke lekcije o tome kako funkcioniše ovaj svet, na primer, lekciju vladičinu da je ovaj svijet tirjani tirjanu, a kamoli dušama blagorodnim, da joj niko čašu meda ne popi, a da je žučem ne zagrči, iliti prevedeno na savremeni jezik - da se sranja neprestano događaju i da je jedini recept za uspeh dobropodnošenje nedaća i veština prevazilaženje neuspeha.
Mi, kao „naš narod“, dosad nismo uspeli da prevaziđemo nijedno sranje - uključujući i ona koja smo sami napravili - i nijedan neuspeh, čak ni onaj koji su se dogodili pre pola milenijuma, mislim na Boj na Kosovu ravnom, koji je u stvari završio rezultatom 1:1.
Srljajući iz neuspeha u neuspeh, ne prevazilazeći nijedan od njih, neprestano se bipolarno deleći, posle mnogih posrtanja došli smo u situaciju zajednice tipa mačjeg jebilišta, kojom ne može da se vlada ni autokratski, kojom suštinski vladaju puke slučajnosti i u kome važe samo zakoni fizike.
Može li se nazvati autokratskim režim čije visoke funkcionere antiprotivnici gađaju jajima i u kome grupice anarhosindikalista na prepad formiraju SAO Kulturni centar Beograda. Može, ali polovično. Visoka Autokratija je praktično SAO Autokratija, važeća samo u šarolikom krugu članstva i simpatizerstva.
Nismo poslušali Arčibalda Rajsa, koga su nam puna usta, nismo se čuvali sebe, igrali smo za raju, zanemarivali taktiku i mic po mic završili u nižerazrednom Vratniku. Ako nismo poslušali Rajsa, poslušajmo bar mene. Delimo se se, Srbi. Ne prema geopolitičkim i ličnim simpatijama i antipatijama, nego prema političkim preferencijama i interesima. Ako se tako podelimo, ujedinićemo se. Osnivajmo stranke, mrdnimo dupe. Inače ćemo dobiti po dupetu. Ovo je bilo baš džaba krečenje, a ujedno i kraj mini-serijala.
