Ako je verovati srpskohrvatskim novinama, na Tompsonov koncert na zagrebačkom Hipodromu došlo je oko 500.000 (i slovima: petsto hiljada) poklonika narečenog pjevača, što je cifra koja je uveliko premašila i posećenost koncerata legendarnih bendova poput Rolingstonsa. Impresivan broj poklonika u poređenju sa šakom (starih) jada okupljenom u musafirhani SKZ. (Šaka jada bi na to bezbeli rekla: Boj ne bije svijetlo oružje, Tompson, već boj bije srce u junaka.)
Zašto boj? Zašto svijetlo oružje? Zato što se Tompson (u hrvatskoj transkripciji Thompson) - zastareli automat, koji se do ratova u Jugoslaviji koristio samo u gangsterskim filmovima - veoma proslavio na srpskohrvatskim bojišnicama ranih devedesetih. Osnovano sam pretpostavljao - mada nikad nisam proverio - da se g. Perković umjetnički nazvao upravo po tom automatu. Ako je suditi po Perkovićevom opusu, nema mjesta dvojbi. Tompson je, naime, za Hrvate ono što je za nas, Srbe, Baja Mali Knindža, uz napomenu da su razlike između Tompsona i Baje Malog Knindže glede aranžmana, izvjedbi i scenskog nastupa otprilike istovetne razlici u zasranosti između zagrebačkih i beogradskih kafanskih nužnika (koja se sve više smanjuje).
Tompson je ustaški rapsod koji se u Hrvatskoj tokom poslednje decenije etablirao kao jedan od najuticajniji političkih faktora, neka vrsta Ćosića-muzikanta. U Srbiji se protiv Ćosića još moglo i lanuti, ali u Hrvatskoj, ako neko i stisne muda da usprosvjeduje protiv Tompsonovih ustašluka, taj mora snositi posledice.
Moji zagrebački drugovi - i „druga Hrvatska“ uopšte - najblaže rečeno pizde zbog Tompsona i njegovih ustašluka. Ali džaba kreče, kao i ja. Ne može šut protiv rogatog. Tompson, naime, uživa snažnu potporu hrvatskih političkih partija - ne znam da li ima časnih izuzetaka - zato što navraća vodu na njihovu vodenicu, animira glasačko telo, a da pritom političke partije izbegavaju obavezu odašiljanja toksičnih poruka koje odašilje Tompson i tako čuvaju obraz pred EU.
Moja neznatnost nikad dosad nije čula nijednu Tompsonovu pesmu, ni jedan jedini refren - odavno ne slušam ni Arsena Dedića, baš ću da slušam Tompsona - ali je za potrebe naše današnje kolumne napravila presedan, pronašla u bespućima internetske zbilje Tompsonovu numeru znakovitog naslova - „Oluja“ - i odslušala/odgledala nekih 75 sekundi.
I - šta kažem? Kako mi se dopala Tompsonova glazba? Šta da vam kažem. To muzici nit smrdi nit miriše. Da nije tekstova, rođenih rođaka nekih Karadžićevih pjesama, ne bi Tompson okupio na koncertu ni hiljadu ljudi niti bi prodao mnogo više ploča, pardon - diskova.
Nećete, međutim, ni u jednom Tompsonovom tekstu čuti „za dom spremni“, Srbe na vrbe“ i slične ustaške pokliče. To umesto Tompsona radi publika, tako da Tompson, kao i njegovi politički sponzori, uvek sačuva obraz pred EU.
