Reč je, naime, o izumiranju drekavaca, teladi sa dve glave, stršljenova veličine vrapca i ostalih divnih stvorenja - na čelu s proplakalim ikonama - koja su tokom nekadašnjih dugih, vrelih leta u kojima se ništa bitno nije događalo održavala novine u kakvom-takvom životu.
Dalekovido sam ja pre sedam-osam godina napisao da ćemo mi ubrzo zažaliti za drekavcima i teladima sa dve glave. Kao što je bolje ne živeti u zanimljivim vremenima, tako je, bar u letnjim mesecima, bolje ne čitati novine prepune vesti o burnim (uglavnom lošim) događajima, koje pritom nisu ni zanimljive, jer se na njihovim stupcima uglavnom nalaze usput napisane pa reciklirane priče, s vazda istim protagonistima i kontraprotagonistima (ako razumete šta hoću da kažem).
Takozvana zanimljiva vremena zapravo su ubistveno dosadna. Ona po pravilu uopšte i nisu zanimljiva, nego su ili opasna ili zastrašujuća. Ono što takvim vremenima - i novinama koje u njima izlaze - daje privid dinamike nije svežina, novina i zanimljivost ovog ili onog događanja, nego pojačano lučenje adrenalina, intenzitet i ostrašćenost uživljavanja u večno vraćanje istog.
Kao što sam ovde višekratno pisao, repetitivna „zanimljivost“ u koju je srpsko društvo potonulo u nekoliko poslednjih meseci posledica je dvaju faktora (od kojih nijedan nije strani). Faktora 1 - ko zna kog po redu odlaganja krize - i faktora 2: činjenice da se na srpskoj histeričnoj političkoj sceni ne suočavaju dve politike, nego dve ostrašćenosti.
Ako ste dobro pazili na časovima veronauke - a pretpostavljam da kao dobra Srpčad jeste - sigurno ste čuli veroučitelja da vam kaže da je put u pakao popločan strastima. E sad! Postoje dva efikasna regulatora strasti, bez kojih bi se ljudske zajednice pretvorile u beskonačni rat svih protiv svih. Prvi regulator su religije - bilo koje, drugi regulator su politike. Ali ne bilo koje. Ima politika među koje spadaju i naše (manje-više svih boja), koje raspiruju umesto da kultivišu, usmeravaju i smiruju strasti. Da, dobro ste pročitali: strasti se mogu kultivisati i usmeriti.
Ništa se veliko zapravo ne može učiniti bez kultivisane, konstruktivne strasti - mlakonje i paraziti nikad ništa ne urade, za razliku od neusmerenih, nekontrolisanih i nekultivisanih strasti, s kojima se - osim neke destrukcije - ništa drugo ne može učiniti.
Mi smo društvo kojim gospodare strasti - i to ne od juče, nego od nastanka - i posledično ništa ne možemo da uradimo osim da ponavljamo cikličnu istoriju i da čekamo onu neočekivanu silu koja će doći niotkuda i rešiti stvar. Što će se pre ili kasnije i dogoditi. Ali možda ćemo tek onda zažaliti za drekavcima i teladima sa dve glave.
