Ali naša današnja tema nisu ni Vulin ni Lompar. Naša današnja tema je pitanje: gde su političke razlike - ima li ih uopšte i ima li tu politike uopšte - između Vulinove i Lomparove srbskointegralne priče.
Ako mene pitate: najbitnija razlika je u tome što Lompar drevnu srbsku priču priča s pozicija hemoroida, dočim je Vulin priča s visina steroida (ili nekih žešćih supstanci). Sama po sebi, ta priča nije ni bolja ni gora od mnoštva drugih nacionalnih priča, problem te priče - a uzgred i nerešivi problem Srbije - jeste to što ta integralistička priča nije integralna - iliti narodski rečeno - nije završena. Još veći problem je što nije politička, a vekovima se lažno predstavlja kao politika.
Hajde da poslušamo deo Lomparove vidovdanske govorancije, građanske alternative radikalskim govorancijama Aleksandra I i II. „Odbrana suverenosti Republike Srpske“, kliče Lompar sa amvona hemoroda, „odbrana suverenosti Srba u Crnoj Gori i borba za srpska nacionalna prava u Hrvatskoj i Makedoniji. To je borba za srpski integralizam. Nema odvajanja. Ne može se postići unutrašnja sloboda građanska bez ove druge spoljašnje slobode. Ali ne može ni obrnuto.“ Na sve to (i mnogo toga sličnog) Lompar dodaje (citiram po sećanju): „I poštovanje Ustava Srbije, koji kaže da je Kosovo integralni deo Srbije.“
Zgodna priča draga srbskim ušima (svih boja). Ali to nije politika. Ako bi se od vulinlomparovske priče htela napraviti politika - što će reći da priča ne bi ostala prazna priča - Lompar bi javnosti morao podastrti detaljan plan mehanizama i akcija kojima će Republika Srpska ostvariti suverenitet, način na koji će se crnogorski Srbi izboriti za suverenitet unutar suverene građanske Crne Gore i biblijsko čudo koje će pretvoriti vodu u gljive ludare i naterati veći deo sveta i kosovske Albance da poštuju Koštuničin psihodelični ustav, izglasan na maratonskom, lopovskom referendumu.
Mnogi su pre Lompara pričali istu priču - druge zapravo nije ni bilo - i nikada niko od legiona pripovedača nije podastro makar ovlašan nacrt plana kako priču pretvoriti u stvarnost. Bilo je, doduše, iha-ha pokušaja da se priča realizuje nasilnim putem, ali i to je završavalo džaba krečenjem zato što je rat produžetak politike nasilnim sredstvima, sledstveno čemu oni koji nemaju politiku ako ponekad i dobiju u ratu, redovno izgube u miru.
Ako umesto politike operišete nedovršenim pričama, nije li logično da će i država (skupa s mnogim drugim stvarima) vazda ostati u stanju nedovršenosti i da će se svi državi poslovi obavljati prelamanjima preko kolena i improvizacijama.
O tome šta bi bilo stvarna politika, a ne sviranje qwzru - i o razlozima zbog kojih politike u Srbiji u neko dogledno vreme politike neće biti - možete se obavestiti u Famoznom od ponedeljka.
· Reaguj