Za sve nas - ali i za „našu decu“, što rekla zvanična propaganda (svih vremena i boja) - bilo bi dobro da se srpska histerična politička scena pomakne u pravcu političkog realizma (bilo koje boje), jer ako se nastavi ovako kako se radi, loše nam se piše, ostvariće se Tarabića proročanstvo, staćemo pod jednu šljivu, pa ako bog da da šljiva rodi, biće dobro, a ako omane, jebali smo čvorka.
Kao što sam višekratno pisao (i svaki put bivao svestrano isponapušavan) jedini izlaz iz ove situacije - i za onu gospođu sa ulice i za sve nas - nije „narodni ustanak“, nego opštenarodni odustanak od fantastične političke filozofije „Srbi svi i svuda“, po cenu da svi Srbi izginu i površno politizovane lažne vidovdansko-zavetne religije.
Ta fantastična politička filozofija i ta lažna politička religija koncipirane su upravo zato da uvek bude „ovako kako nikad nije bilo“.
One u startu nisu formatizovane za mirnodopsku organizaciju, nego za ratnu mobilizaciju.
Kad god napišem neku ovakvu ka vladičinu, preispunim se ponosom i pomislim: Eto, otkrio sam razlog zbog koga Srbija dobija u ratu, a gubi u miru; Srbija naprosto ne ume da živi u miru. Čim dobije neki rat, čim potpiše neki mirovni ugovor, Srbija premešta ratne operacije na domaći teren.
Kako rekosmo u našoj jučerašnjoj kolumni, večiti rat Srba protiv svih - i naročito protiv samih sebe; sa ostalima biva i prekida ratnih operacija - nije posledica neke urođene srpske podeljenosti, nego je nužni proizvod odsustva stvarnog političkog (i bilo kog drugog) sistema, čiji je smisao da stvari i ljude drži na okupu i na njihovim pravim mestima.
Biti „zajedno“, to u Srbiji znači biti, najdoslovnije, fizički zajedno - na kamari, što reko naš narod - rame uz rame, na mitingu, skupu podrške ili na protestima. Uglavnom uzaludnim. Zato što se na svim srpskim protestima (svih vremena i boja) protestuje isključivo protiv jakih srpskih ljudi decenije, a nikad (osim malčice devedesetih) protiv zaumnih politika koje naprosto ne mogu da funkcionišu bez jakih srpskih ljudi decenije.
Sada je na redu poslanica visokoumnim graždanskim intelektualcima koji tvrde da je Lomparova protestna govorancija ljotićevsko-kabinetskog tipa, sasvim OK i da je deo mudre strategije preuzimanja vidovdanskog patriotizma i svetosavskog nacionalizma od Vučića dobitna kombinacija.
Što u neku ruku i jeste. Ali za dobijanje qwrza u dupe. S napred pomenutom zaumnom političkom filozofijom i lažnom političkom religijom, ovo što „nikad ovako nije bilo“ može biti samo ovako kako jeste, ili malčice tiše (kako je bilo u Carstviju Koštuničinom i Tadićevom), ali može biti i mnogostruko gore, kako je bilo za Miloševićevog vakta, pa se zaboravilo.
