I dalje mislim da je ustavotvorna skupština jedini stvarni izlaz iz beskonačnog odlaganja krize i da svi drugi manevri i marifetluci vode u večno vraćanje istog. Ali odlaganje krize - na čemu udarnički rade sve zaraćene (jebene) stranke - u međuvremenu je toliko eskaliralo da je dovoljno samo se najedem gljiva ludara i pomislim „ustavotvorna skupština“ pa da stotinak hiljada vrabaca pocrka od smeha.
Srpsko društvo se našlo u situaciji aviona koji je izgubio potisak. Kao što onomad rekoh, srećna okolnost je što je srpsko društvo (vrlo) prizemno, pa nije u opasnosti da se razbije o ledinu - već je na ledini - ali sa ovakvim društvenim avionom više se ne može leteti, pogotovo ne s vidovdanskim pogonskim gorivom, koje je odavno izvetrilo.
Šta to pričam - leteti. Ne može se više ni hodati. U šta sam se prekjuče lično uverio. Krenuo bio nekim poslom u grad na neki sastanak i da ne bih previše lipsao po vrućinčini, odlučih da parkiram krntiju u garaži kod gradske skupštine, kao najbližoj šatoru od sastanka. Lakše je to bilo odlučiti, nego učiniti. Neću se upuštati u detaljno opisivanje kalvarije kroz koju sam prošao dok sam pronašao put u garažu, potom hod po razbacanom šutu, građevinskom materijalu i zaobilaske raznoraznih ograda, koje sam morao savladati da bih došao na mesto sastanka udaljeno nekih 320 metara od garaže.
Država u kojoj je strogi centar prestonice maltene neprohodan pre ili kasnije suočiće se sa eskalacijom neprohodnosti. Ako već ne može ustavotvorna skupština, zašto ne bi mogli bar izbori, koji bi donekle - ponavljam: samo donekle - raščistili situaciju. Ne bih da uznemiravam javnost i širim defetizam, ali što se izbori budu duže odlagali, biće sve manje izbora, i to za sve učesnike u izbornoj trci s preponama.
Tu imamo na delu jednu od najvećih višekratno skupo plaćenih srpskih zabluda - zabludu da „vreme radi za nas“ a protiv „njih“. Dibidus wrong. Vreme radi podjednako radi protiv svih. Ni po babu, ni po stričevima. Visoko čekanje da vreme završi posao za njega i da razvodni proteste, sve da vreme i obavi posao za njega, ništa ne rešava, stepen neprohodnosti će ostati isti.
Protestno čekanje da blokade i protestacije oslabe Visoko Mesto, toliko da na kraju podnese ostavku, takođe je čekanje bez krčmara. Sve kad bi se Visoko Mesto najelo gljiva ludara i podnelo ostavku - a da bi se to makar pomislilo, valja se najesti gljiva ludara - situacija na terenu se ne bi promenila ni za „I“.
Izbori, kako napred rekoh, neće promeniti bog zna šta. U stvari - suštinski neće promeniti ništa - to bi mogla samo ustavotvorna skupština. Ali bar bi uneli dovoljno dinamike da se stvari promene s mrtve tačke u pravcu još jednog ciklusa večnog vraćanja istog.
