Ne, stvar je čisto teoretska. Reč je o fenomenologiji mitologije nade u studente i mlade, koja uopšte nije naš ekskluzivitet, daleko od toga. Neumrla nada da će mladi - a pogotovo studenti - promeniti svet je belosvetsko opšte mesto, sastavni deo političarskih baljezganja (svih vremena i boja), iskušenje kome nije odoleo ni nekadašnji najveći sin naših naroda i narodnosti, Tito, koji je jednom zgodom izjavio: „Narod koji ima ovakvu omladinu ne mora da brine za budućnost svoje zemlje.“
Istorija i život su pokazali da je narod još kako morao da brine za budućnost svoje zemlje, jer su u vreme kad je Tito izrekao citiranu misao velikih ljudi - tamo negde sredinom sedamdesetih - svi oni koji će ubrzo raspičkati zemlju, bili uzorni omladinci, a neki i omladinski rukovodioci.
Sva ta očekivanja i sve te nade da će omladinci i studenti promeniti svet nabolje - koje su vo vremja bile vatrenije nego danas - izazivale su zdravo podozrenje moje neznatnosti, koja je tada bila u fazi vrlo mladog majmuna. Pa čekaj, kontao sam, zar i ovi matorci nisu bili mladi - mnogi od njih su bili i studenti - zašto oni nisu promenili svet nabolje, zašto su čekali, zašto su - što rekao Balašević - „računali na nas“? I to - kako se pokazalo - bez krčmara.
I uopšte, sva te slavopojke mladosti i studentariji spadaju u ogromnu oblast, koju je Hari Frankfurt detaljno istražio u „must read“ knjizi „On Bulshit“ (O proseravanju) i rođene su sestre vidovdansko-zavetnih i silnih državotvornih proseravanja.
Nema politike bez proseravanja - to je tako bilo, tako jeste i tako će ostati - ali politika se ne može svesti samo na proseravanja, na koja otpada možda nekih 40% političkog delovanja. Ostalo je organizacija.
E, to je već posao za studente. Ali one diplomirane, još bolje doktorirane, koji su u „najboljim“ srednjim godinama i koji, osim potrebnog znanja, imaju i veliko životno iskustvo.
Ali viđite sad vraga: najveća prepreka sticanju temeljnih znanja i životnih iskustava su upravo proseravanja, opšta proser mesta - poput vidovdanskih etika i estetika - sračunata na to da ovekoveče status quo, da životne tikove svedu na ciklična tumaranja od nemila do nedraga, što čuvarima statusa osigurava udoban parazitski život.
Unutar napred opisanog začaranog kruga - a mi se nalazimo u jednom takvom - mladi majmuni s vremenom postaju stari majmuni, koji ponavljaju iste greške koje su pravili prethodni stari majmuni i pride to nazivali tradicijom.
Da sam u fazi mladog majmuna, da sam se još najeo gljiva ludara - a i da učinim onoj gospođi koja me je pitala ima li izlaza - sad bih vam skicirao „roadmap“ za izlazak iz začaranog kruga u sto lekcija. Ali - što reko Đinđić - naš problem nije što smo propustili nekoliko istorijskih lekcija. Problem je što nismo upisali kurs.
