Dotakli smo se mnogo tema, između ostalog razlike u uslovima u kojima se igra, da li je u pitanju zatvoren ili teren na otvorenom, da li je podloga mekana ili tvrda, načina na koji se sprema za turnirski sistem takmičenja…
Počeli smo od najaktuelnije sportske teme finala Svetskog prvenstva u fudbalu i stanja u kom se pred duel sa Francuskom nalazi selekcija Hrvatske, koja je praktično igrala utakmicu više od svih učesnica nokaut faze Muundijala.
Koliko je vremena potrebno da se, recimo, posle tri utakmice u sedam dana sa produžetcima i stresom koji izazivaju penali regeneriše tim kao što je fudbalska selekcija Hrvatske?
- Pre svega, treba da razgraničimo nekoliko stvari. Prvo postoji razlika u fizičkoj pripremi sportista za turnirska i ligaška takmičenja. Ako pričamo o turnirima, na njima je intenzitet treninga manji, manje je sprinteva, više džoginga… Oporavak se radi kroz trening.
Drugi, jako važan segment je ishrana, koja se prilagođava energetskoj potrošnji. Najviše se obraća pažnja na unos proteina i ugljenih hidrata. Kada pričamo o ugljenim hidratima, najbolje je da se prva količina unese 1 sat posle utakmice u količini 2 grama po kilogramu težine. Ukupna količina ugljenih hidrata na kilogram težine je oko 15 grama dnevno.
Sledeće je rehidratacija, dakle, korekcija gubitka tečnosti. Ako pričamo o tenisu ili fudbalu, koji se igraju spolja i gde ne možete toliko da utičete na vremenske uslove, gubitak tečnosti na sat može biti i do jednog litra u proseku. Kod nekih i više. To znači da sportista tokom utakmice prosečno izgubi najmanje dva litra/kilograma. Zato je jako važno da se, dok još utakmica traje započne proces oporavka. Daju se dozirane količine rehidracionih sokova. To se naravno radi kada uslovi igre dozvole.
Nema razlike u ishrani na dan utakmice. Jer i tada morate da “napunite” čoveka za napore koji ga čekaju.
Koliko akumulacija umora utiče na učestalost, pa i težinu povrede?
- Svakako da utiče, bilo da je umor trenutni ili hronični. Javlja se zamor tkiva, smanjuje elastičnost tkiva, a povećava mogućnost pucanja mišića, tetiva i ligamenata. Takodje su mogući I prelomi kostiju usled zamora, najčešće stopalai potkolenice.. Ako pričamo o tenisu, košarci, vaterpolu… tu uz noge stradaju i ruke.
Koji delovi tela najviše trpe?
- Bez dileme trup i kičma. Svi mišići, ekstremiteti (ruke i noge) su za njega da kažemo privezani i samim tim tu je najveće opterećenje.
Šta kada lekar za vreme meča uđe u teren, traži od povređenog sportiste da kaže i šta ako ovaj ne može da odgovori, od bola?
- Veliki je pritisak, sa svih strana. Od povređenog igrača, saigrača, protiivnika, trenera, sudije, publike… A vremena nema. Zato je važno da gledate utakmicu. Morate videti momenat kada se desila povreda, kako bi prepoznali način na koji se dogodila. To u mnogome olakšava dalji postupak. A postupa se tako da se radi test funkcionalne sposobnosti povređenog dela tela. Tada pitamo igrača da li može sam da pokrene taj deo, probamo to da uradimo mi, vidimo da li postoji i kolika je razlika u obimu pokreta. Na osnovu toga i reči samog igrača donosi se odluka nastavlja li ili mora da se povuče.
Ima li onih koji glume povrede, da bi tokom meča došli do daha? Kako se prepoznaje taj trenutak?
- Ima ali sa medicinske tačke u tome se može naći opravdanje. Ako igrač zbog premora traži prekid, to je bolje nego da nastavi sa problemom i tako uveća rizik daljeg pogoršanja povrede.
Kako se razgovara sa povređenim igračem koji insistira da igra ili krije povredu?
- Otvoreno. Oni uvek žele da se takmiče, ali ne bih rekao da kriju povredu. Jer, kad tad se to oseti, ne može da se ne primeti. Važno je da bez obzira na želju budu svesni koliko je veliki rizik da se pogorša i onako loše stanje. Košarkaška reprezentacija je u finale Evrobasketa sa Slovenijom ušla sa dva povređena igrača. Stefan Jović je uspeo da se delimično oporavi, da na treningu prođe test spremnosti i izdržljivosti, Branko Lazić nije. Žal je velika, ali ne možete protiv ”prirode” (povrede) na silu I pored velike želje da se igra, jer ipak zdravlje je na prvom mestu.
Koliko je povreda i kojih, a da ih tokom mečeva niko nije svestan?
- Teško je reći. Može se reći da su to stres povrede, odnosno povrede usled zamora I često ponovljenih trauma. One nastaju postepeno i mogu postati veoma ozbiljne i ne prepoznate na vreme. Zato na ove povrede treba posebno obratiti pažnju i uvek misliti na njih jer ih u početnim fazama nije lako dijagnostikovati čak i kad posumnjate da postoje.
Šta se radi, kada se kao recimo u tenisu početak meča tokom dana pomera više puta ili se on prekine i nastavi sutra? To može značiti i dva meča istog dana.
- Teško je tačno reći, jer ni sami ne znate koliko odlaganje traje, što smeta i psihički i fizički. Uslovi u svlačionicama i na samom stadionu, ma koliko bili dobri nisu isti kao u apartmani sa kojih dolazite na meč. Tu nema mnogo prostora, čak i da postoji krevet nije udoban kao u sobi. Drugo, zagrevate se pre izlaska na teren po nekoliko puta, u međuvremenu telo se hladi, što svakako nije dobro.
Kakva je u medicnskom smislu, razlika kada se igra napolju (sunce, kiša, sneg, vazduh, nadmorska visina) ili pod krovom?
- Već sam rekao da uslovi nisu isti. Jer fudbal ili tenis (ako nije u dvorani) imaju deo na koji ne može da se utiče, kao što su vremenski uslovi, svetlo… U tim, nekontrolisanim uslovima potrošnja sportiste je veća.
Koliko na povrede utiče podloga?
- Mnogo. Pitajte fudbalere, na primer. Ako je teren neravan, pun rupa, džombi, mekan, mogućnost povrede je veća. Teniseri su to analizirali i došli do zaključka da najviše povreda ima na travi, gde se proklizava, pa imate kidanje mišića, zatim ide šljaka gde imate naglo zaustavljanje prilikom proklizavanja kad stradaju zgloboovi, a tek onda beton.
Kad već pominjemo tenis, na koji način i za koje vreme može da se oporavi teniser, koji završi meč sa žuljevima na nogama i rukama. a pobedio je i igra za dan ili dva?
- Rađeno je mnogo studija da se odredi koji je način oporavka ili koja sredstva za oporavak su najbolja. Jedino što je sigurno dokazano da daje povoljan rezultat u oporavku je san. Znači pored relaksacionog treninga, masaža i san je važan deo tog oporavka. Da bi se sportista kvalitetno oporavio od teškog i dugitrajnog meča sigurno da je potrebno dva do tri dana, za šta na turnirima obično nema vremena. Postoje načini tretmana žuljeva ali nema čarobnog sredstva koje će ih zaceliti za nekoliko sati.
Da li neki trener nije poslušao Vaš savet?
- Ne. Oni su svesni da svi radimo za tim, ali da je zdravlje igrača na prvom mestu. Sportsko takmičenje dođe i prođe, karijera se završi, a život i posle nje postoji.
Kurir sport, Nenad Kiš
