Najnovije vesti

BLEKVOTER U UKRAJINI: Ovo su plaćenici snimljeni na ulicama Donjecka!

Kao da ne može bez njih

BLEKVOTER U UKRAJINI: Ovo su plaćenici snimljeni na ulicama Donjecka!

Planeta
Za deset godina postojanja, od male privatne agencije sa poligonom za obuku vojnika-najamnika, Blekvoter se pretvoro u najmoćniju korporaciju koja je pruža razne usluge u ratnim i posleratnim operacijama, što joj je omogućilo sklapanje veoma unosnih ugovora sa državom, vrednih više stotina miliona dolara

Ovih dana se spekuliše o dolasku američkih plaćenika u Ukrajinu, tačnije Donjeck. Za bolje poznavaoce njihovog dosadašnjeg delovanja, ovo je znak da bi mogli da se dese novi neredi i sukobi u Ukrajini. Ko su zapravo pripadnici “Blekvotera”?

 

Najamnici ili plaćenici, učesnici u oružanim sukobima i aktivnostima vezanim za njih, kojima je isključivi motiv sticanje materijalne koristi, ratnici za novac, pominju se već u prvim danima pisane istorije, a možda ih je bilo i ranije. Vladari su uviđali njihove prednosti u odnosu na “domaće” vojnike, jer su obično radili ono što domaći nisu želeli ili mogli.

 

Oružane snage srpskih kraljeva u srednjem veku u velikoj meri sačinjavali su strani najamnici. Oni su zapravo bili Kraljeva garda, koju su sami plaćali. U vreme vladavine kralja Milutina (1282-1321) u Srbiji je bilo najviše najamnika. Dolazili su uglavnom sa zapada, iz Italije, Nemačke i Španije, a bilo je i pripadnika istočnih nomadskih naroda: Kumana, Turaka, Tatara, Alana…

 

Najstarija najamnička “vojska”, koja i danas postoji, osnovana je 1506. godine. Papina švajcarska garda sastoji se od 110 počasnih stražara: četiri oficira, 23 podoficira, 80 vojnika, dva dobošara i jednog sveštenika. Nijedan ne sme biti mlađi od 19 i stariji od 30 godina. Ugovor gardisti potpisuju na dve godine, a mogu ga produžavati.

 

Blekvoter, neuporedivo mlađa i bezbroj puta moćnija najamnička vojska, osnovana je u Sjedinjenim Američkim Državama 1997. godine. Za deset godina od početka rada, kada je bila samo mala privatna agencija sa poligonom za obuku vojnika-najamnika, ona se pretvorila u najmoćniju korporaciju koja je Stejt department snabdevala ljudstvom i pružala razne usluge u ratnim i posleratnim operacijama, a što joj je omogućilo sklapanje veoma unosnih ugovora sa državom, vrednih više stotina miliona dolara.

 

Američki plaćenici postojali su i pre Blekvotera. Odigrali su značajne uloge u raznim delovima sveta, a umešani su i u rat na području bivše SFRJ. Dik Čejni, poznati američki političar i u vreme DŽordža Buša potpredsednik vlade, dobijao je unosne ugovore za usluge plaćenika u sukobima u Jugoslaviji tokom devedesetih godina, a posebno na Kosovu i Metohiji 1999. Dobro je poznat i slučaj jedne firme američkih penzionisanih viših oficira, kojoj je Klintonova administracija dala odobrenje da obučava hrvatske oficire za rat protiv regularne jugoslovenske vojske, stavljajući se tako otvoreno na stranu pobunjenika.

 

Prsti američkih najamničkih agencija mogu se primetiti u svim delovima sveta u kojima su “ugroženi vitalni interesi SAD”, tj. u onim zemljama koje ili imaju bogate izvore nafte ili se nalaze na nekom značajnom strateškom položaju. A ukoliko i nisu uvek neposredno umešani u nerede i krvave obračune u Tunisu, Libiji, Egiptu, Čileu, Siriji, Ukrajini, Bosni i Hercegovini i ko zna još gde, više je nego izvesno da su organizatori i kontrolori “spontano izraženog nezadovoljstva naroda” – svršeni đaci američkih plaćeničkih agencija.

 

Korporacija Blekvoter nastala je po ideji penzionisanog oficira Ala Klarka, ali se njenim osnivačem smatra Erik Prins, fanatični rimokatolik i “truli” bogataš, koji je u Blekvoter uložio oko 500 miliona dolara.

 

Agencija je najpre pokušala da za svoje poligone zakupi zemljište u blizini San Dijega u Kaliforniji, ali je od toga, posle velikih protesta lokalnog stanovništva, odustala i morala da potraži drugo mesto. Našla ga je u Severnoj Karolini, u mestu Mojok, kraj jedne močvare, po čijoj je boji vode i nazvana Blekvoter. Danas je to najpoznatija američka najamnička agencija, koja se posebno “proslavila” akcijama u Iraku i Avganistanu. Zbog surovog mučenja Iračana i brutalnog ubijanja civila protiv pripadnika agencije vođeno je više sudskih sporova. Dosad je nekoliko puta promenila ime i danas posluje pod imenom “Akademi”.

 

Korporacija je, sem američkih građana, angažovala i najamnike iz Čilea, Ekvadora, El Salvadora, Nepala, Hondurasa, Paname, Bosne, Perua i sa Filipina, među kojima je bilo mnogo onih čija su shvatanja o ljudskim pravima prilično neizoštrena. Imala je, recimo, dosta najamnika iz Čilea, koji su prošli obuku i sticali iskustvo pod režimom Augusta Pinočea. To im, međutim, nije nimalo smetalo da se nađu među pripadnicima Blekvotera, jer je njen predsednik Gari DŽekson izjavio da su “čileanski komandosi veliki profesionalci i potpuno se uklapaju u sistem organizacije”.

 

Životna šansa za korporaciju ukazala se marta 2003, kada je američka vojska ušla u Irak, nastavljajući ostvarivanje neokonzervativne ideje o korišćenju američke vojne sile u prepravljanju sveta prema američkim interesima, a sve u ime demokratije. Blekvoteru, koji je nekoliko godina ranije imao samo obično strelište kraj močvare u Severnoj Karolini, Bušova administracija je poverila istaknutu ulogu u ratu protiv “terorizma”.

 

Avgusta 2003. Blekvoter je sklopio ugovor od 27,7 miliona dolara za obezbeđivanje američke ambasade u Bagdadu i ambasadora Bremera, što je plaćenicima donosilo od 300 do 600 dolara dnevno, znatno više nego što su dobijali redovni vojnici SAD.

 


 

Ovaj ugovor podstakao je i druge američke zvaničnike u Iraku da potraže zaštitu najamnika. Posao je procvetao. Pristizalo je sve više plaćenika. I svi su bili nalik jedan drugom. Snagatori, uvek sa naočarima za sunce, bez obzira na doba dana, obučeni u iste uniforme, puštali su bradu, imali skoro iste frizure, nosili jakne i majice sa znakom Blekvotera – medveđom šapom. Neki su ličili na prave karikature profesionalnih rvača. A svi su panično reagovali na pokušaje da ih neko fotografiše, plašeći se da bi snimak mogao da stigne i do Al DŽazire.

 

Po ugovoru iz 2003. Blekvoter je dobio 320 miliona dolara, a 2004. godine korporacija je sklopila ugovor od milijardu i 600 miliona dolara. Najamnici su često radili isto što i redovni vojnici: vozili kamione, prevozili rublje i raznu opremu, ali su najviše bili angažovani u bezbednosnim operacijama, ispitivali zarobljenike, čuvali visoke okupacione zvaničnike, među njima i neke generale vojske SAD. Dešavalo se čak i da su preuzimali komandu nad američkim vojnicima i drugim internacionalcima. Poznato je isto tako da su zarobljene “teroriste” prevozili u Gvantanamo ili druge zatvore izvan SAD, gde su oni ostajali godinama bez podizanja optužnice, a bili su izloženi najsurovijim mučenjima. Što, izgleda, nikoga nije mnogo uzbuđivalo, jer je jedan od instruktora ovako govorio najamnicima koje je obučavao: ”Ukoliko s vremena na vreme ne ugrozite njihova ljudska prava, verovatno ne radite (dobro) svoj posao”.

 

Stejt department objavio je da šalje vojsku u Irak da: 1) da spreči diktatora Sadama da proizvede i upotrebi atomsku bombu, i 2) da Iračanima podari demokratiju. Od bombe, kako se ispostavilo, nije bilo ni traga, a pokušaj darivanja demokratije pretvorio se u nepoštedni građanski rat sunita i šiita, koji i danas traje.

 

U Iraku su od 2003. do 2005. poginula 1.564 američka vojnika i nepoznat broj plaćenika, dok o najmnogobrojnim žrtvama, Iračanima, nema nikakvih podataka. Šesnaestog septembra 2007, Blekvoterovi najamnici, iako nisu bili ugroženi ni na koji način, otvorili su vatru na automobiliste na bagdadskom trgu Nisur i ubili 17 nenaoružanih civila, među njima i žene i decu. Ova “Bagdadska krvava nedelja” bila je predmet istrage i u američkom Kongresu, ali za nju niko nije bio ni optužen.

 

Korporacija je koristila svako jačanje ratnih i terorističkih dejstava da poveća obim svog poslovanja i, razume se, prihod. Blekvoter je 2006. godine imao 23.000 najamnika u devet zemalja širom sveta, a njegova baza podataka sadržala je još 21.000 imena na koja je mogao da računa u svakom trenutku. Među kongresmenima vladalo je mišljenje da bi Blekvoter prema svojoj vojnoj moći bio u stanju da svrgne mnoge vlade u svetu. Dok su se njegove vođe neprestano zaklinjale u svoj američki patriotizam, bilo je očigledno da nastoje da Blekvoter postane samostalna armija, koja bi u zonama ratnih sukoba mogla da dejstvuje umesto snaga NATO ili Ujedinjenih nacija.

 

Nagli rast bezbednosnih agencija nastao je posle 11. septembra 2001. i rušenja njujorških kula bliznakinja. Strah od Osame Bin Ladena i terorizma uopšte podsticao je sve veća ulaganja u Blekvoter i njemu slične agencije. Broj najamnika neprestano je rastao. Pentagon je procenjivao da ih je u Iraku oko 30.000, ali ih je, po nekim izvorima, bilo i 100.000, gotovo koliko i redovnih američkih vojnika. Znaničnih podataka, međutim, nema. Ambasador Majkl Retner, koji je došao posle Bremera, izjavio je u Senatu da nema drugog načina za normalan rad ambasade u Bagdadu sem sklapanja ugovora sa privatnim bezbednosnim agencijama.

 

Od 2005. do 2007. najamnici Blokvotera u Iraku učestvovali su u 195 oružanih okršaja, od kojih su u 163 slučaja prvi otvarali vatru, najčešće na vozila koja se nisu odmah zaustavila na njihov zahtev. Iste godine (2007) Stejt department je ispitivao navode da je Blekvoter švercovao oružje u Irak, ali optužnica nije podignuta. Američkom kongresu nisu bili dostupni ni podaci o finansijskom poslovanju korporacije. Prilikom jednog pretresa u Kongresu, tadašnji predsednik Blekvotera Erik Prins, odbio je da dostavi dokumentaciju rečima: “Mi smo privatna korporacija, i tu je osnovna reč – privatna!” Protestovao je i što su neki kongresmeni pripadnike agencije nazivali najamnicima. “Oni su lojalni Americi!”, uzviknuo je patetično.

 

Uz vojne i policijske intervencije, Blekvoter zarađuje milione i milione dolara i svojom avijacijom, mornaricom i drugim aktivnostima. Tako je, recimo, čuvao učesnike Olimpijskih igara u Atini 2004, održavao red u poplavljenom Nju Orleansu avgusta 2005, obezbeđivao granicu sa Meksikom i ratovao sa krijumčarima narkotika…

 

Prema ugovoru sa Pentagonom i Odeljenjem narodne odbrane, Blekvoter danas proizvodi i teško oklopno oružje za potrebe vojske. U tom poslu nije sam, ima još učesnika, ali je zarada, u svakom slučaju, ogromna. U Japanu njegovi najamnici čuvaju antiraketni sistem odbrane, koji je, inače postavila američka vojska… Na Tajvanu je trebalo da čuva predsednika (plan nije ostvaren), što se dogodilo i prilikom predsedničke kampanje Benazir Buto, koja nije uspela da najmi Blekvoterove čuvare, te je prilikom kampanje 2007. i ubijena.

 

Avgusta 2012. korporacija je pristala da plati 7,5 miliona dolara za razne optužbe. Većina optužbi, međutim, odbačena je u januaru 2013. pošto je saopšteno da je agencija radila po nalozima Stejt departmenta.

 

Nekadašnji “Blekvoter” postao je “ Akademi”. “Neopevani junaci iz rata protiv terorizma”, kako ih je nazvao osnivač korporacije Erik Prins, deluju danas pod drugim imenom. A njihovi rezultati mogu se pratiti na raznim delovima. Što se njega lično tiče, Prins je još 2010. prodao svoje učešće u kompaniji i sada provodi vreme, kako se može saznati iz njegove knjige “Civilni ratnici”, delom u svojoj kući u Virdžiniji, delom u Abu Dabiju, gde se bavi različitim poslovnim poduhvatima.

 

http://www.youtube.com/watch?v=xm6hC2oW5P8
http://www.youtube.com/watch?v=jlHbrdYsD7E

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...