Da li je moralno od siromašnog čoveka kupiti bubreg za transplantaciju i kako crno tržište organa, prevesti u legalne okvire - bila je tema nedavne debate, koja se rasplamsala u "Njujork tajmsu"
Mnogi učesnici debate smatraju da obolelima to treba dozvoliti i da to nije nikakvo kršenje morala. Teško je ne posumnjati da je ova polemika signal da bogati ljudi zapravo sebi prave prostor kako da dođu do bubrega.S obzirom na brzinu kojom se danas menjaju moralne norme, i to u državama koje smatramo naprednim, nije nerealno očekivati i prve zakone kojima će biti legalizovana kupovina organa za transplantaciju. Bogati bi tako, nauštrb siromašnih, mogli da kupe zdravlje - jedna velika civilizacijska zabrana bi mogla biti srušena.Povod za ovu debatu bila je sudbina tridesetšestogodišnje Izraelke, koja je u Kostariki dobila novi bubreg za 175.000 dolara, dok je davalac organa, siromašni radnik za njega dobio samo 18.500 dolara. Da nije to uradila i dalje bi se mučila na dijalizi, morala bi da se odrekne majčinstva, da se bori sa depresijama, infekcijama... Da li to može da opravda njenu odluku da zbog svoje bolje budućnosti eksploatiše nečije siromaštvo i očaj?
Da se moralne norme menjaju brže nego ikada pre, ukazuju i rezultati nedavnog ispitivanja Pju centra za istraživanje javnog mnenja sprovedenog u 40 zemalja, u kojem su se ispitanici izjašnjavali da li su vanbračne afere, kockanje, homoseksualnost, abortus, pijenje alkohola ili razvod moralna ili neprihvatljiva ponašanja. Ono što je još donedavno bilo nemoralno, poput kockanja, abortusa ili vanbračnih afera, danas je sasvim opravdano. Razvod je normalna pojava čak i u konzervativnim zemljama, a u 14 od 40 država, i abortus je moralno prihvatljiv.U SAD bubreg legalno dobije 16.000 do 17.000 ljudi godišnje, na listi čekanja za ovaj organ je 100.000 ljudi, vreme čekanja je četiri godine, a 4.000 ljudi umre ne dočekavši transplantaciju. Baš zbog ove statistike, neki lekari i etičari pitaju da li je moralno dozvoliti da hiljade ljudi umre zato što se smatra da je nemoralno i nedozvoljeno kupiti bubreg od onog ko je spreman da ga proda. Iran se navodi kao jedina zemlja, koja dozvoljava da se davaocu bubrega kompenzuju troškovi i koja jedina nema listu čekanja za transplantacije. Odjednom, ni dežurnim "zaštitnicima" morala ne smetaju mnoge delikatne stvari u ovoj zemlji. Zagovornici ove ideje objašnjavaju da, kada bi takva prodaja bila legalna, prodavci bubrega ne bi dobijali sitniš za svoj deo tela, kao do sada, nego pristojniju sumu od 100.000 ili 200.000 dolara.
Za taj novac prodavac bubrega, po pravilu, očajnik, nabrajaju dalje, mogao bi sebi da obezbedi kuću, školuje decu, ima za hranu i odeću... U debati je bilo i onih za koje je ovo rešenje loše i nemoralno.Nefrolog, dr Stevan Pavlović, koji je duže od 10 godina bio koordinator za transplantacije u Urgentnom centru smatra da to znači da će "bogati imati šanse, a siromašni će umirati kao snoplje"."Sa medicinskog aspekta to je zlo i pravljenje razlike između bogatih i siromašnih. Ko garantuje siromašnoj osobi, koja je prodala bubreg po odgovarajućoj ceni da će ubuduće normalno da živi? U medicini je primarno ne nauditi. Kada se uzima bubreg od živog davaoca, on prolazi rigorozne kontrole, baš zato da bi posle ove intervencije mogao da vodi normalan život", kaže sagovornik "Politike".Dr Pavlović kao realnu mogućnost navodi – "razmenu organa". Kao kada neko ima krvnu grupu A, a njegovom detetu treba B, on daje krv za osobu kojoj treba A grupa, a zauzvrat dobija onu koja je potrebna za njegovog bližnjeg. Sa bubrezima se to odavno radi u Americi: kada u porodici nema nijednog podudarnog davaoca, a takav postoji u drugoj familiji, dolazi do takvih razmena ali zagovornici legalizacije smatraju da je i to svojevrsna trgovina. "To nije isto, jer u ovoj razmeni niko ništa ne plaća", kaže dr Pavlović. 
Na VMA, kao i u svim našim klinikama, svaki zahtev za darivanje bubrega od živog srodnika razmatra se na etičkom odboru, čiji članovi proveravaju da li iza takve odluke stoji bliski srodnik, a ne poznanik ili dogovoreni davalac zbog novčanog aranžmana, kakvih je bilo u našoj praksi. Za većinu stručnjaka i građana jedini ispravan način rešavanja ovog problema je – snažnija podrška akcijama potpisivanja donorskih kartica.Paralela između prodaje organa i prostitucijeProf. dr Vojin Rakić, direktor Centra za bioetičke studije i šef Unesko katedre za bioetiku za srednju i istočnu Evropu, ali i filozof, smatra da problem legalizacije prodaje sopstvenih organa, na primer bubrega, otvara pitanje sukoba različitih etičkih načela. "S jedne strane, ako siromah iz Indije proda neki svoj organ bogatašu iz razvijene zemlje, može spasiti njegov život, sačuvavši pri tom svoj i obezbeđujući možda lakši opstanak sebi i članovima svoje porodice. U tom slučaju na dobitku su i kupac i prodavac. Sa druge strane, otvara se pitanje u kakvom svetu živimo kada u njemu ima ljudi koji su toliko siromašni da su prinuđeni da prodaju delove sopstvenog tela", kaže Rakić.Rakić dodaje da savremene biotehnologije otvaraju nova moralna pitanja, mada su neka od njih samo modifikovane verzije odavno postavljenih etičkih načela. "Može se napraviti paralela između prodaje organa i prostitucije. Ako dobrovoljnu prodaju organa ne smatramo nemoralnom, nema razloga ni prostituciju odraslih i uračunljivih osoba smatrati nemoralnom. U nepravednom svetu u kome živimo manje je štetno dozvoliti nego ne dozvoliti kupoprodaju organa, zato što su u takvoj transakciji i kupac i prodavac na dobitku. To svakako ne znači da nemamo moralnu dužnost da takav svet iz osnova menjamo", smatra Rakić.
