Enriketa Marti i Ripoljes bila je serijski ubica dece, koja je od svojih stravičnih zločina napravila unosan posao: decu je prvo podvodila bogatim i perverznim španskim porodicama, a zatim ih je ubijala i od njih pravila kreme, koje je prodavala damama iz visokog društva.
O njenom životu pre dolaska u Barselonu krajem 19. veka malo se zna. Ispočetka je radila kao sluškinja u bogatim porodicama, ali uskoro je postala prostitutka. Tokom godina otkrila je mračne i nastrane želje svojih klijenata i doseetila se kako da zaradi. Kad je 1909. uštedela dovoljno da iznajmi stan, otvorila je u njemu bordel - ali s decom.
Bukvalno je po ulicama otimala decu staru od pet do 15 godina i podvodila ih bogatašima.
Iste godine u Barseloni su izbili neredi poznati kao "Tragična sedmica". Tokom krvavih sukoba vojske i radnika, u kojima je spaljeno 40 crkava, pronađen je i Martín bordel. Međutim, nije dugo ostala u zatvoru. Moćni klijenti su je izvukli. Nikad joj nisu sudili, a dosje o bordelu je nestao.
Brzo se vratila poslu, ali surovije nego ikad. U siromašnoj četvrti otvorila je nov bordel s još mlađom decom. Otimala je mališane stare od tri do 12 godina i podvodila ih, a zatim ih ubijala i od njihove krvi, kostiju i masti pravila "eliksir", lijek protiv tuberkuloze koja je tada harala, ali i kreme za lice koje su od nje kupovale dame iz visokog društva. Neki izvori navode da su njene klijentkinje vrlo dobro znale kako pravi kreme, ali nisu smatrale da je život siromašne dece s ulice razlog da se potresaju.
Marta je danju u odrpanoj odeći išla po samostanima i prihvatilištima i birala je decu za koju joj se činilo da su sama ili nepoželjna. Uzela bi ih za ruku i jednostavno odvela. Uveče bi se nalickala za operu, gde je nalazila nove klijente - muškarce za bordel, a žene za kreme i eliksire.
Međutim, Barselona je počela da bruji o nestancima dece. Krajem 1911. oglasio se i gradonačelnik lično - izdao je javni proglas da priča o otmicama i ubistvima nisu tačne.
Godinu kasnije, 10. feburara 1912, Martí je otela svoju poslednju žrtvu, Terezitu Gitart Kongost. Porodica ju je danima bezuspešno tražila. Istina se saznala tek zahvaljujući Martinoj radoznaloj komšinici Klaudiji Elijas, koja je videla kroz prozor Martinog stana dve devojčice kako se igraju. Pitala je Martu da li su deca njena, na šta je ova besno zatvorila prozor. Klaudija je kod prodavca dušeka u komšiluku otračarila Martu, a ovaj je to ispričao prijatelju policajcu. Deset dana kasnije, pod lažnim izgovorom da su dobili dojavu da drži kokoške u stanu, policija je upala kod Marte. Pronašli su Terezitu, ali i Anhelitu.
Terezita je ispričala policajcima da je pošla za Martom jer joj je obećala slatkiše. Kad su došle u stan, ošišala ju je, rekla da se sad zove Felisidad i da više nema roditelje, nego joj je ona maćeha. Njoj i Anheliti zabranila je da prilaze prozorima, izlaze na balkon i ulaze u pojedine sobe, ali devojčice su kršile zabranu kad Marta nije bila kod kuće. Takođe je ispričala da su u jednoj vreći pronašle krvavu odeću za devojčice i nož.
Angelita je dodala da je ona još od ranije zatočena u stanu i da je isprva tu bio i petogodišnji Pepito. Tvrdila je da je videla kako ga Marti ubija na kuhinjskom stolu.
Tek, policija je u stanu našla vreću sa kostima i sobu u kojoj je Martí čuvala ljudske ostatke. Navodno je u teglama držala dečju kosu, krv, salo, smrvljene kosti... U drugom stanu i kući koje je Martí koristila pronašli su dečje ostatke u lažnim zidovima i vrtu.
Ukupno su našli posmrtne ostatke 12 dece.
Martí je završila u zatvoru 1912. godine. Imala je 43 godine. Dvaput je pokušala da iseče vene, ali nije uspela. Presudili su joj godinu kasnije drugi zatvorenici, a u istoriji je ostala zapamćena kao "Vampirica iz Barselone". Njene klijente policija navodno nikad nije otkrila.
