Prošle su četiri godine otkako je tridesetdvogodišnji Norvežanin Anders Brejvik ubio 69 dece. Pre nego što je hladnokrvno poubijao članove podmlatka norveške Laburističke partije, koji su bili na izletu na ostrvu Utoja, desničarski fanatik podmetnuo je bombu u automobilu ispred sedišta vlade u Oslu i izazvao smrt osam osoba.“Narcisoidna ličnost sa disfunkcionalnim detinjstvom i neprihvaćena među vršnjacima, nalazi utehu u neprekidnom igradnju igrica pre nego što će na internetu pronaći mračne informacije i postati opsednuta ekstremističkom literaturom. Savršen recept za proizvodnju masovnog ubice.”
Zanemareno dete
Ovo je samo deo zastrašujuće priče Norvežanke Osne Sejerstad, koja se u knjizi o Andersu Beringu Brejviku bavi najvećom tragedijom u istoriji ove miroljubive nacije posle Drugog svetskog rata.
“Jedan od nas - Priča o Andersu Brejviku i masakru u Norveškoj” razmatra unutrašnji život čoveka koji je 2011. počinio jezivi zločin. Ona analizira njegovu prošlost, tražeći u njoj razloge koji su ga na to naveli. “Postoji toliko različitih činilaca, razloga i ‘nerazloga’. Psihološki, lični i politički razlozi”, kaže Sejerstadova za news.com.au. Ova žena, koja je izgradila karijeru pišući o terorizmu širom sveta, ističe da je bitnu ulogu svakako igrala činjenica da je bio zanemareno dete.
“To ne znači da morate da postanete terorista, ali bitno utiče na to kakva ćete ličnost postati”, kaže ona. U knjizi saznajemo da je Brejvik rastao bez oca, da mu je majka bila disfunkcionalna i da je često menjao staratelje. “Jedan psiholog tvrdi da je trebalo da ga odvoje od majke. U jednom trenutku ga je volela, a u sledećem mrzela, a to je najgore što možete da uradite detetu”, navodi autorka.
Očajnička potraga za sigurnim mestom
Iz izveštaja dečjeg psihologa objavljenog u “Norveškoj tragediji” Ogea Borčgrevinka, saznajemo da je Venke Bering “seksualizovala” svog četvorogodišnjeg sina i govorila mu da bi volela da je mrtav. Postala je opsednuta strahom da će nekoga napasti, a u vreme dok je još sisao govorila mu da je “agresivan” i da se “lepi kao flaster”.
Redovno je dobijao batine od nje, ali četvorogodišnji mališan bi se pravio da ga ništa ne boli i smešio se “s visine”, baš kao što je to činio i mnogo godina kasnije, na suđenju zbog masovnog ubistva. Sve veća svest o nepripadanju dovela je Brejvika do tačke bez povratka, uverena je Osne Sejerstad. Pošto je u ranoj mladosti izgubio osećaj pripadnosti, njegov život je postao očajnička potraga za sigurnim mestom, na kome će se osećati kao kod kuće.
On se uporno trudi, ali konstanto nailazi na odbijanje i završava za kompjuterom, gde tri godine igra igrice 16 sati dnevno. Nešto je uništeno u njegovom detinjstvu i više nikome ne može da veruje. Brejvik je na sudu izjavio da je počeo da planira napad još 2002. godine. Da bi obezbedio novac za obuku i eksprimente sa eksplozivom, osnovao je preduzeće za kompjutersko programiranje. Pošto mu je firma propala, vratio se kući kod majke i njegovo zdravstveno stanje se pogoršalo. Provodio je dane igrajući “World of Warcraft” i “Call of Duty 2”, vežbajući masakr u virtuelnom okruženju.
“Verovatno ne bi bilo moguće bez interneta. Svet u koji ulazi sve je udaljeniji od stvarnog sveta, to su sajtovi koji šire govor mržnje i retoriku ultradesnice”, kaže ona. “Ako ne uspostavljate odnose u životu, prepušteni ste sebi, nema nikoga da vas usmeri na pravi put i postajete sve luđi”, objašnjava Osne Sejerstad.
Bojao se bliskosti.
Nešto je uništeno u njegovom detinjstvu i više nikome ne može da veruje.”Usamljenost i frustriranost doveli su Brejvika do najmračnijih stranica na internetu. Fascinirala ga je antidžihadistička ultradesničarksa propaganda. Počeo je da piše svoj ma
nifest od 1.500 stranica, svojevrsnu kombinaciju citata iz ekstremističkih rasprava i vlastitog dnevnika.
Klub srpskih i ruskih fanova
Fantazirao je o društvu u kome vladaju muškarci, filozofirao o povratku vrednosti iz 1950-ih godina, “vrednostima koje nikada nismo imali” i o čisto beloj, hrišćanskoj, naciji. Istovremeno, to je bio priručnik o tome kako da napravite bombu i postanete terorista. Brejvik se razlikovao od tipičnih masovnih ubica gimnazijalaca, koji obično žele da se osvete zbog života kojim su nezadovoljni i ubijaju i sebe da ne bi morali da odgovaraju za užasne zločine.
Brejvik je hteo da mu se sudi. Želeo je da ga svet vidi, da iskoristi priliku da obznani svoju poruku mržnje. Prilikom ulaska u sudnicu 2012, podigao je ruku u znak fašističkog pozdrava. Njegova misija, međutim, nije uspela. Ima mali fan klub, koji uglavnom čine ruski i srpski desničari, ali “nije postao heroj”, kaže Sajerstadova. Ona se nada da će Brejvikova priča doprineti da ljudi nauče nešto više o terorizmu: kako da prepoznaju rane nagoveštaje i zaustave “sklonosti ka ekstremizmu”, kakva je prisudna među mladima na Zapadu koji odlaze u Siriju da se pridruže Islamskoj državi.
“Brejvik i ISIS imaju mnogo toga zajedničkog”, objašnjava ona: ideju o superiornosti, pri čemu jedna grupa odlučuje o sudbini ostalih”, navodi ona.
(Blic)
