U subotu ujutro, u turskom glavnom gradu Ankari, dva bombaša samoubica izveli su napad na mirovni marš prokurdskih aktivista i levičara, ubivši preko stotinu civila i ranivši još više od stotinu.
Nije teško pretpostaviti motive ubica, najverovatnije radikalnih sunita. Kurdska milicija, Jedinice narodne zaštite je jedna od najuspešnijih boraca protiv sunitske Islamske države.
Kao što je poznato, ali se retko pominje, mnogi džihadisti povezani sa Islamskom državom nekažnjeno prelaze granicu Turske sa Sirijom. To im omogućava da dolaze u Tursku i da ciljaju etničke Kurde i njihove pristalice, poput onih koji su se okupili na mitingu u Ankari.
Prema Njujork Tajmsu, odmah nakon zločina premijer Ahmet Davutoglu je medijima zabranio izveštavanje o tom napadu.
Ovo je samo najnoviji incident sunitskih ekstremista u vezi Kurda i njihovih turskih pristalica u Turskoj. U julu, na skupu prokurdskih aktivista bombaš-samoubica je ubio 32 ljudi. Posle napada, vlada u Ankari, koju je predvodio predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan, je iznenada odlučila da se pridruži amerikoj koaliciji protiv ISIS. Ali, umesto da poštuje predviđene ciljeve, ubrzo je postalo jasno da je Turska ušla u rat da bi bombardovala kurdske, a ne položaje Islamske države.
Uzeti zajedno, ovi incidenti ukazuju pokazuju dve karakteristike, za koje se sada može reći da definišu američko-turske odnose: dvostruke igre i dvostruki standardi.
Od početka ustanka protiv Asadovog sekularnog režima u Siriji 2011. godine, koji je podržao Zapad, jasna je dvostruka igra koju Turska igra u vezi NATO, čiji je član od 1952. godine, i Islamske države.
Zapadnim obaveštajnim agencijama nije tajna da pripadnici ISIS ili DAEŠ, kako ih tamo nazivaju, kao najekstremniji pripadnici anti-Asadovih snaga, već godinama u gomilama ulaze u Siriju preko turske granice, uz saglasnost ako ne i uz aktivnu pomoć Erdoganove vlade.
Kao je jedan analitičar ironično primetio, čak je i "pustinjski šljunak" bio svestan da je navodni NATO-a "saveznik" Turska igrala dvostruku igru od samog početka.
Ipak, ulaskom ruskih snaga u region, dvostruka igra Turske izgleda sve više neodrživa. Ne samo među Kurdima, već i među šiitskim stanovništvom u Iraku, prisutna je široka podrška ruskim vazdušnim udarima.
Čak i Amerikanci sve manje oklevaju da prozovu Tursku zbog njene pomoći ISIS-u. Njujork Tajms je u nedelju izvestio da mnogi Iračani žele da SAD "započnu presecanje linija za snabdevanje islamista iz Turske", dok je Vašington Post izvestio da turske vlasti "već godinama dozvoljavaju ekstremistima da slobodno prelaze u Siriju."
I dok Turci sada prećutno moraju da odobre ruske vazdušne napade, mada nije jasno da li bi i mogli da ih zaustave, Erdogan jasno ne odobrava to što se trenutno dešava.
Dana 4. oktobra izvešteno je da je turski radar “registrovao” ruski avion koji je bombardovao sirjsko selo Al Jamdija, na turskoj granici." U ponedeljak, 5. oktobra, NATO je sazvao sastanak da bi osudio navodni upad dva ruska aviona u turski vazdušni prostor.
Bela kuća, koja ne propušta priliku da promaši suštinu, je reagovala pošto je portparol Džoš Ernest novinarima saopštio da SAD sa Turskom dele "ozbiljnu zabrinutost” i da su se Sjedinjene Države o tome “konsultovale sa svojim NATO saveznicima." Ernest je mogao da iskoristi priliku da ljubazno zamoli Tursku da prestane da finansira ISIS, dok istovremeno preduzima vazdušnu kampanju i ubija Kurde, najefikasnije neprijatelje Islamske države.
Ali, avaj, ova buka zbog navodnog ruskog kršenja turskog vazdušnog prostora za Erdogana je dobar način da pažnju svetske javnosti usmeri daleko od onoga što Rusija zapravo radi. U svojim naporima da pomogne održanje Asada, Rusija uništava infrastrukturu kroz koju se Islamska država finansira. To su uglavnom prihodi od nafte.
Jedan od prvih koraka ruske vojske bio je bombardovanje cevovoda koji Islamska država koristi da prokrijumčari naftu u Tursku. To je, prema nedavnom izveštaju NBC njuz, "ključni izvor prihoda za ISIS. Grupa taj novac koristi da svojim borcima isplati mesečne plate i obezbedi novčanu potporu njihovim porodicama."
I ovde dolazimo do pitanja američkih dvostrukih standarda. Za samo 48 sati svoje vazdušne kampanje, Rusija je u više navrata glasno osudila tvrdnje namerno bombarduje tzv "umerene" (ili kako ih Njujork Tajms: " nezavisne islamiste ") umesto da vrši borbene letove iznad teritorije pod kontrolom ISIS.
Ipak, u julu prošle godine, kada se Turska iznenada pridružila vazdušnom ratu nad Sirijom, Ankara je umesto položaja ISIS, bombardovala položaje PKK (Radničke partije Kurdistana), a potparoli NATO i SAD nisu izrekli ni reč osude protiv Erdoganove izdaje.
Problem sa turskom kampanjom je to što Kurdi, pored toga što su najefikasniji borci protiv džihadista, ne predstavljaju nikakvu pretnju za nacionalnu bezbednost SAD, dok bi se Islamska država u slučaju pobede u Siriji ,iz regionalne bezbednosne pretnje pretvorila u nešto mnogo veće.
Drugi i manje primetni deo američke politike dvostrukih standarda prema Rusiji i Turskoj je to što je Turska saveznik koji podjednako gazi "ljudska prava", ako ne i više - kao prezreni predsednik Rusije Vladimir Putin.
Činjenica je, da je slabo prikriveni islamista Erdogan trpa novinare u zatvore i nekažnjeno zastrašuje svoju političku opoziciju. Komitet za zaštitu novinara je opisao Tursku kao "vodećeg svetskog tamničara štampe", dok se prema opoziciji režim ponaša samo malo bolje. Prema Vašington Postu, turske vlasti su "uhapsile desetine pripadnika levičarske Narodne demokratske stranke širom zemlje."
Još gore, Erdogan, za razliku od Putina, deluje kao zaštitnik radikalnih islamskih snaga, koje su izvele napad 9/11, dok se Rusija, za koju politički establišment insistira da nam je neprijatelj broj 1, bori protiv njih.
Ruski vazdušni rat iznad Sirije nam, između ostalog, pomaže da se obelodani neprekidni apsurd politike SAD na Bliskom istoku, prema kojoj je Erdogan "saveznik" a Putin "neprijatelj".
(Autor: James Carden/THE NATION - priredio M. Đorđević)
