Nema apsolutno nikakve sumnje da je u mnogim državama istočne Evrope tranzicija iz državnog socijalizma u liberalnu demokratiju bila duga i trnovita. Politička liberalizacija i prelazak iz sovjetske komandne ekonomije u ekonomiju slobodnog tržišta su imale različite društveno-ekonomske posledice, a takođe je bilo mnogo neispunjenih obećanja i očekivanja.
Dok su problemi tranzicije varirali od zemlje do zemlje, najčešće je došlo velike nezaposlenosti, nedostatka sigurnosti posla i, neizbežno, ekonomske nestabilnosti. Stagnirajući privredni rast u mnogim post-komunističkim državama je, međutim, takođe izazvao nov i nepredviđni fenomen: komunističku nostalgiju, odosno rastuće pozitivno mišljenje o periodu od pre 1989. godine.
Razlozi za to su sigurnost i bezbednost koje je obezbeđivao državni socijalizam i važni socijalni i ekonomski uspesi dirigovani ekonomije. Drugi faktori koji doprinose nostalgiji su neuspesi i neizvesnosti postojećeg sistema kapitalističke liberalne demokratije.
Posle Drugog svetskog rata, Zapad je posmatrao Istočnu Evropu kao džinovski logor od 90 miliona ljudi pod komunističkom represijom. To je možda bilo tačno tokom Staljinovih godina, ali ne toliko od kasnih 1950-ih. U vreme pada Berlinskog zida 1989. godine, ljudi iz istočne Evrope nisu sebe smatrali zarobljenicima sistema.
Komunistički sistem je bio veoma uspešan u nametanju i prenošenju socijalističkih uverenja masama. Građani mnogih od tih država su prihvatili i usvojili vrednosti socijalističkog patriotizma, koji je zamenio ranije nacionalističke i druge prethodno postojeće norme u regionu.
I ne samo to, već je komunistički sistem uspeo da u industrijalizuje i transformiše svoje ekonomije. Regionom koji je pre Drugog svetskog rata u velikoj meri bio poljoprivredni i nerazvijen, dominirali su uspesi u infrastrukturu, proizvodnji i industriji.
Od kasnih 1970-ih, na primer, poljska državna metalurška kompanija “Zjednočenie Hutništva Zelasa i Stali” je u to vreme bila veća od takve britanske kompanije. Na listi svetske proizvodnje bila je ispred američke korporacije “Betlejem stil” i odmah iza ”Ju-es stila”. Narodna Republika Poljska je postala veliki proizvođač i izvoznik bakra i četvrti najveći proizvođač uglja na svetu - iza SAD, Rusije i Kine. Tokom 1970-ih, poljska rudarska industrija je bila toliko modernizovana da je čak u Americi prodavala mašine i znanje.
Mađarska je postala najveći proizvođač međugradskih i gradskih autobusa u celoj Evropi. Tokom 1970-ih, fabrika Ikarus je izvozila autobuse na SAD, gde su korišćeni u gradskom saobraćaju Portlanda, Oregona i Los Anđelesa. Mađarska je takođe planirala osvajanje tržišta elektronike i obrade podataka sa državnom kompanijom Videoton (osnovanom 1969). Do kasnih 1970-ih, ona je imala više od 300 miliona dolara obrta godišnje
Bugarska je u istom vremenskom periodu u potpunosti bila industrijalizovala svoj poljoprivredni sektor i stvorila 170 agroindustrijskih kompleksa, koji su celu Evropu snadbevali svežim i konzervisanim voćem i povrćem visokog kvaliteta. Jedna bugarska državan kompanija je takođe uspela da stvori najveću međunarodnu transportnu flotu u Evropi, koja je prevozila paradajz od Sofije do Danske, grožđe sa Crnog mora u Holandiju, i zapadnonemačke mašine u Tursku.
Od1979. godine, Bugarska je pokrenula reformu koja je veći naglasak stavila na efikasnosti proizvodnje i decentralizovanu ekonomiju, naročito u lakoj industriji i poljoprivredi. Centralno planiranje je tako postalo manje kruto, i ovaj uspešan pokušaj stvaranja ravnoteže između razvoja poljoprivrede i industrijske proizvodnje je nesumnjivo doprineo napretku nacionalne ekonomije tokom 1980 -tih godine.
Postoje više razloga za objašnjenje uspešnog centralizovanog ekonomskog sistema Istočne Nemačke: ona je imala zapadno industrijsko nasleđe, visok nivo ekonomskog napretka i generacije kvalifikovanih radnika. Ekonomija Istočne Nemačke je nagrađivala inovacije i efikasnost, što je omogućilo toj komunističkoj državi da stvori proizvode najvišeg kvaliteta u Istočnom bloku. Iako ekonomija nacije nije bila savršena, nestašice su bile minimalne i činilo se da je centralno planiranje radilo prilično dobro.
Život za prosečne stanovnike istočne Evrope u vreme državnog socijalizma je bio nemerljivo bolji nego što je bio pre Drugog svetskog rata. Godišnji prihod po glavi stanovnika u 1974. na primer, bili su od 3.000 dolara u Čehoslovačkoj do 1 200 u Rumuniji. U istoj godini u Zapadnoj Nemačkoj je bio 6000 dolara, a u Španiji 2.200.
Važno je napomenuti da, obzirom da je u socijalističkim zemljama bilo vrlo malo ekstremno bogatih ili izuzetno siromašnih ljudi, godišnja zarada po glavi stanovnika je zapravo bliža realnom prosečnom prihodu po osobi, u poređenju sa zemljama Zapadne Evrope, što znači da je bilo malo razlike u ekonomskom bogatstvu između socijalističkih i zapadnih država.
Ekonomska i tehnološka dostignuća tokom sovjetske ere bila su praćena ogromnim ulaganjima u socijalne programe i javne službe. Među njima su bili zdravstvo, obrazovanje i vrtići, koji su bili pristupačni ili besplatni. Jedna od glavnih karakteristika socijalističkih društava bila je sveobuhvatni zdravstveni sistem koji je obezbeđivala država. 
Drugo bitno svojstvo socijalističkih država je bilo jaka posvećenost opštem obrazovanju i iskorenjivanje nepismenosti. Komunistički sistem je obezbeđivao široko razvijenu obrazovnu mrežu, od osnovih škola do univerziteta, dok je većina istočnoevropskih studenata, u zavisnosti od zemlje, pre 1989. dobijala neku vrstu državne pomoći u vidu školarine, smeštaja i knjiga. Iako su obrazovanje i zdravstvo predstavljali samo deo javnih usluga koje su se nudile istočnim Evropljanima, one su za komunističke režime bile osnovne.
Ovaj izuzetan nivo ekonomskog i socijalnog napretka, posebno u oblasti zdravstva i obrazovanja, od suštinskog je značaja za rastuće razočarenje i gađenje prema kapitalističkom sistemu koje osećaju građani savremene Istočne Evropi. Značajni segmenti stanovništva u istočnoj Evropi danas imaju gori život, a post-komunistički sistem po pravilu se smatra kontrolisanim, parazitskim i nesposobnim, i takođe povezan sa kriminalom i korupcijom.
Svaka država širom regiona je imala probleme u prilagođavanju novom političkom i ekonomskom poretku, neke više nego druge. Zanimljiva primer je Istočna Nemačka, čiji su građani doživeli ogroman psihološki šok, krizu identiteta, konfuziju i frustraciju od naglog prelaska u kapitalizam, jer su njihovi prethodni životi odjednom smatrani bezvrednim. Oronula privreda se još nije oporavila, a situacija je još gora zbog stalnih demografskih problema, jer je došlo do pada broja stanovnika, nataliteta i seobe mladih u Zapadnu Nemačku ili druge delove Evrope.
Drugi još godi slučaj je neuspeh Bugarske da se integriše u globalni kapitalistički sistem. U deceniji nakon raspada Sovjetskog Saveza (1992-2002), bugarsko selo je uništeno i ispražnjeno uništavanjem zadruga i masovnim seobama. Bugarska je od pada državnog socijalizma pretrpela ekonomski i socijalna razaranja, koja mogu da objasne jak osećaj komunističke nostalgije koja postoji u toj zemlji, posebno na selu.
Kao i Bugarska i Istočna Nemačka, i ostale istočnoevropske zemlje su doživele ogromnu ekonomsku nejednakost i nesigurnost. To izaziva negativnu ocenu kapitalističke sadašnjosti i pozitivan pogled na komunističku prošlosti, što objašnjava i jako prisustvo komunističke nostalgije u politici postkomunističkih zemalja.
U svom članku, “Komunistička nostalgija i njene posledice u Rusiji, Belorusiji i Ukrajini”, sociolog Stiven Bela daje podatke koji ukazuju da je više od polovine odraslog stanovništva u cieloj regiji istočne Evrope dalo pozitivnu ocenu socijalističkom ekonomskom sistemu.
Pošto je komunistička nostalgija danas sve jači fenomen u Istočnoj Evropi, ona se među građanima odražava na različite načine. Njoj su doprineli neuspesi i neizvesnosti postojećeg kapitalističkog sistema i liberalne demokratije, u poređenju sa bezbednošću i sigurnošću koje je garantovao državni socijalizam. Zanimljivo je razmišljati o tome kako će ceo region gledati na to u budućnosti,, i da li će se, ili neće, ova vrsta nostalgije pretvoriti u nešto mnogo veće od onoga što već jeste.
(Autor: Kurt Biray/Open Democracy - priredio M. Đorđević)
