Portal Kurir je 24.12.2015 godine objavio tekst pod nazivom "SADA BI GA DIGLI IZ GROBA: Živeo je u šatoru dok poslednji Libijac nije dobio kuću, ovo je bio raj!", u kom su prenesene neke tvrdnje o stanju u Libiji tokom vladavine Moamera el Gadafija, a koje su u analizama fekt-čekera označene kao sporne i nepotpune.
U nastavku teksta, uz napomene, ispravićemo tvrdnje.
Prema sistemu koji je Gadafi razvio dolaskom na vlast obrazovanje i zdravstvena zaštita su bili besplatni u Libiji. Pre dolaska Gadafija na vlast, samo 25 odsto stanovništva bilo je pismeno. Danas 83 odsto Libijaca čita i piše, a 25 odsto ima fakultetsku diplomu.
Iako ovo predstavlja činjenice, fekt-čekeri napominju da se "Gadafijeva Libija borila se s visokom nezaposlenošću, lošim zdravstvenim sustavom i emigracijom stanovništva."
"Libijski režim pod Gadafijem centralizovao je obrazovanje. To je značilo da su učenici učili iskrivljenu geografiju, koristili simbole i mjerne jedinice koji ne odgovaraju međunarodnim normama, a nastavni plan i program bili su strogo kontrolisani u svrhu indoktrinacije" - navodi se u članku objavljenom 29.10.2017. godine na web stranici The Borgen Project, gde stoji i da je tačno da je obrazovanje tokom Gadafijevog režima bilo obavezno i potpuno besplatno. Takođe je tačno da se stopa pismenosti u toku 42 godine njegove vladavine povećala sa 25% na 87%. Ipak, u članku se ističu i značajni nedostaci obrazovnog sistema u ovoj zemlji.
Iako je u originalnom tekstu stajalo "Malo je poznato da u Libiji nisu postojali računi za struju, a nisu postojale ni kamate na kredite u bankama koje su sve bile državne", ovo nije tačno.
Besplatna struja, novac za stanove mladencima, stanovi za sve građane i beskamatni krediti nisu postojali.
Kako Faktograf navodi, tvrdnje o besplatnoj struji i novcu koji su mladenci navodno dobijali za stanove nisu tačne:
“Radilo se o socijalnoj državi i većina stvari koje se ovdje navode izvučena je iz konteksta”, kazao je. Recimo, nije točno da u Libiji “nije bilo računa za struju”. Prema izvješću Međunarodnog monetarnog fonda, cijene električne energije bile su ispod troškova proizvodnje, međutim, građani su ipak plaćali za električnu energiju, iako su cijene bile jako niske. Cijene su se kretale od 1,5 američkih centi za kilovatsat za potrošače do 5,2 američkih centi za javne ustanove i komercijalne potrošače. Nije postojalo nešto slično onome što se navodi, da su svi mladenci u Libiji dobili 60,000 dinara (50,000 američkih dolara) od vlade da bi kupili prvi stan.
Naš izvor je kazao i da je tačka koja se tiče beskamatnih zajmova, takođe izvučena iz konteksta. Postojale su kamate na zajmove, ali postojali su i beskamatni zajmovi kao dio programa pomoći stanovništvu, kao što su postojali programi subvencije kupovine automobila i podsticaji za one koji su se hteli baviti poljoprivredom.
Pravo stanovanja
"Gadafiju je najviše zamerano da krši ljudska prava u Libiji, a malo je poznato da je naredio da dok god svaki Libijac ne dobije kuću neće ni njegova porodica. Tako je Gadafijev otac preminuo, a da je još uvek živeo u šatoru. Gadafi je izlazio u susret mladencima" - stoji u originalnom članku.
Ovo je pak nejasno i izvučeno iz konteksta.
"Postojala je ideja da dom bude ljudsko pravo, ali veliki broj ljudi u Libiji živi s roditeljima prije braka”, kažu izvori, referirajući se na ideju iznesenu u Gadafijevoj Zelenoj knjizi u kojoj je on napisao da je stanovanje potreba svake osobe i obitelji.
"Gadafi je znao da je za pustinjsku zemlju voda najbitnija pa je napravio veliki vodovod kroz Saharu koji je spojio Tripoli, Bengazi i Sirt i tako omogućio nesmetano snabdevanje, ali i porast gradske populacije"- stajalo je u članku.
Tačno je i da je Gadafi pokrenuo veliki projekt veštačkog vodotoka pod nazivom Velika veštačka reka, veliku mrežu podzemnih cevovoda i akvadukta čiji je cilj bio snadbdevanje vodom obale Libije. Međutim, kako nam je rekao izvor iz Libije, ljudi su iz svojih plata izdvajali sredstva, tj. plaćali su porez iz kojega se projekt finansirao.
"Deo novca zarađen prodajom nafte, glavnog izvoznog artikla zemlje, slivao se na račune svih građana Libije" - stoji u članku, iako za ovo nema činjenične potvrde.
Dalje su se u tekstu prenosile reči jednog Libijca u Beogradu:
"Za vreme Gadafija svaki Libijac je imao sve! Libijac koji živi u Beogradu, Mohamed Alsakit Abdulgasem, smatram da je skoro sve što se u medijima govorilo o Gadafiju neistina i da stvari stoje potpuno suprotno".
Ipak ovde se radilo o ličnom stavu neimenovanog pojedinca.
Neimenovani Libijac nastavlja sa iznošenjem svog stava:
"Kažu da je Gadafi ukrao naš novac. On je živeo u šatoru, a njegovi rođaci su živeli kao i svi drugi. Čak i da je ukrao milione, znate li koliko smo milijardi izgubili zbog rata koji nas je zadesio i koliko sada gubimo?! Svi se sada prave da ne znaju i niko ne pominje našu naftu.Govorili su da je Gadafi diktator. U njegovo vreme 17.000 ljudi je ležalo u zatvoru. I to su sve bili osuđeni kriminalci. Sada u zatvorima leži najmanje 27.000 ljudi.Pritom, kriminalci su pušteni, a u zatvore su strpani oni čiji je jedini greh što su podržali Gadafija. Problem nije bila diktatura Gadafija, već to što velike zemlje i velike kompanije imaju ekonomske interese u Libiji" - govori Libijac navodno.
Isti Libijac navodi i da je u zemlji postojala sloboda govora, ali nezavisni fekt-čekeri to opovrgavaju.
Kako se navodi u članku objavljenom u New York Timesu 20.10.2011. godine, Gadafi je, nakon što je izvršio državni udar 1969. godine, vladao Libijom 42 godine, eliminišući sve kritičare režima na vrlo okrutan način, ukidajući privatne biznise i uspostavljajući oštru cenzuru. Štrajkovi ili neodobrene medijske reportaže rezultirali su zatvorskim kaznama, a ilegalna politička aktivnost bila je kažnjiva smrću.
Prema podacima s web stranice Loc (Library of Congress), pod Gadafijevim režimom 1972. godine donesen je zakon koji je zabranio formiranje političkih partija, a prvi demokratski izbori u Libiji održani su 2012. godine, nakon pada njegovog režima.
Faktograf navodi da “treba imati na umu činjenicu da se radilo o brutalnoj diktaturi koja se vjerojatno ne bi urušila da nije bilo pobune libijskog naroda”.
"Volim Gadafija jer su u njegovo vreme svi imali sve! Gadafi je dao nadu Africi. Želeo je da napravi jednu banku za celu Afriku. E, tu je pogodio Zapad i njihove interese. Gadafi nam govorio da se školujemo u Srbiji – Srbija je uvek predstavljana kao prijatelj Libije i tako smo učeni i u školi. Gadafi je voleo Srbiju zato što ju je video kao neprijatelja zapadnih interesa. Podržavao je Srbiju i tako što je slao naše studente ovde da se školuju. Govorio je da svako treba da ide u Srbiju i da se tamo obrazuje" - govori Libijac u članku, koji je bio sporan zbog brojnih činjenica koji ne odgovaraju stvarnosti, stoga je izmenjen. Ove reči se mogu pripisati samo ličnom uverenju jednog od građana Libije.
(Svedok.rs/Mondo.rs)
