Sirova se nafta trenutno prodaje za 33 dolara po barelu, što je samo trećina cene od pre 18 meseci. Pala je ispod prelomne cene za vađenje, procenjene na 50 dolara za barel.
Međunarodna agencija za energiju (IEA) sada zaključuje da cena nafte možda neće doseći 50 dolara sve do 2020-ih. Tokom buma 2008. godine cena je dosegla rekord od 143 dolara za barel. Još u junu 2014. nafta se prodavala za 115 dolara i analitičari su verovali da bi cena mogla ostati na nivou višem od 100 dolara niz sledećih godina.
U stvarnosti, svet 20. veka, fokusiran na naftu, ide ka svom kraju. Prema tvrdnji pojedinih analitičara svet ulazi u jedan novi rat. Rat koji će se voditi između Rusije, SAD i Saudijske Arabije. To će biti rat za energatsku prevlast.
Naime naftni hrah ima ozbiljne implikacije ne samo za najveće svetske naftne kompanije, nego će takođe imati velik uticaj na najveće zemlje izvoznice nafte. Uzevši u obzir prihode od nafte Rusije, Saudijske Arabije, Nigerije, Venecuele, zalivskih zemalja i ostalih proizvođača, naftni krah će zapretiti opstanku postojećih režima.
Moskva je od propasti Sovjetskog Saveza koristila sirovu naftu i prirodni gas, čija je cena usko vezana uz naftu, kao oružje protiv svojih bivših satelita i sredstvo uticaja na EU. Pretnje prekidom snabdevanja ili povećanjem cene te kupovina energetske infrastrukture u susednim zemljama omogućili su Kremlju da se upliće u poslove suseda.
Ali, tepih se sada izmiče ispod Kremlja predsednika Vladimira Putina jer gubi svoje ključno energetsko oružje.Rusiji treba cena nafte od 80 dolara za barel kako bi uravnotežila svoj proračun, u suprotnom će se ekonomija snažno kontrahovati. Padajuće cene nafte podstiču dugoročni ekonomski pad, smanjuju ulaganja, ruše životni standard, povećavaju nezaposlenost a izazivaju i društvene i regionalne nemire.
Neki analitičari smatraju da je Putin preduzeo skup i rizičan korak kada je krenuo u vojnu intervenciju tokom rata u Siriji pre svega kako bi skrenuo pažnju javnosti s pogoršanja ekonomskih uslova i na taj način mobilisao ruski nacionalizam. Potreba da se preduhitre društvena revolucija i pad režima mogla bi inicirati daljnju regionalnu nestabilnost dok se Kremlj okreće protiv suseda kako bi ojačao podršku javnosti kod kuće.
Neke druge države, uključujući Nigeriju, Saudijsku Arabiju i Venecuelu, takođe doživljavaju ekonomsko i političko previranje kao rezultat naftnog kraha. Što duže cene budu ostale niske, posledice će biti sve više devastirajuće. Obilne saudijske finansijske rezerve prošle su godine dramatično smanjene i vlada je objavila ograničavanje javnih troškova.
Saudijski otpor prema bilo kakvom predlogu da smanje crpljenje nafte doprineo je ostanku cena na niskom nivou. Više je razloga za saudijski otpor smanjenju proizvodnje, među kojima je želja da se kazne Iran i Rusija za podršku Asadovom režimu u Siriji. Kraljevstvo takođe želi da održi niske cene kako bi izgurali američke proizvođače energenata sa tržišta. Saudijci smatraju da su bolje pozicionirani od svojih rivala u podnošenju dugoročnog pada cena. Međutim, Saudijska Arabija sada ima novog regionalnog konkurenta nakon što su Iranu ukinute sankcije Zapada.
Iranska proizvodnja nafte će rasti kako se Teheran vraća na globalno tržište i počinje uvoz moderne tehnologije za crpljenje nafte.
Cene nafte rastu kad raste globalna ekonomija i povećava se potražnja. Smanjuju se kad globalna ekonomija stagnira i potražnja za energentima je slaba. Kad su Kina, Indija, Brazil i druge ekonomije doživljavale ekspanziju, rasla je i potreba za naftom. Ali, svaka od tih ekonomija u razvoju sada stagnira, posebno zato što opada potražnja za izvozom njihovih proizvoda.
Od 2014. godine glavni faktor u padu cena nafte bio je dramatičan rast domaće proizvodnje nafte u SAD, koji je porastao s 5,5 miliona barela u januaru 2010. na 9,6 miliona barela u julu 2015. godine. Gotovo sva dodatna nafta dolazi iz novoistraženih formacija škriljaca u Severnoj Dakoti i Teksasu. U dugoročnoj perspektivi mnogi faktori rade protiv novog porasta cena nafte, posebno jer je Amerika, najveći svetski uvoznik, pronašla zamenu postojećih izbora.
Osim rastuće domaće proizvodnje, povećana efikasnost goriva u SAD je izrazito smanjila potražnju za naftom, a alternativni izvori energije dobijaju na značenju. Mnogi američki i evropski potrošači sada preferiraju hibridne i električne automobile ili favoriziraju različite oblike prevoza.
Osim toga, procenjuje se da će korišćenje obnovljivih izvora energije, uključujući sunce, vetar, vodu i biomasu, rasti u značajnoj meri u sledećoj deceniji te dodatno smanjivati potražnju za naftnim derivatima.
Takvi trendovi pokazuju da će globalna potražnja za naftom pretrpeti dugoročni pad. To takođe znači da će Bliski istok padati na lestvici bezbednosnih prioriteta Vašingtona. Paradoksalno, to bi zaista moglo generisati novu nestabilnost u regiji kroz nadmetanje Saudijske Arabije i Irana za regionalnu dominaciju bez Amerike kao sredstva odvraćanja od sveopšteg rata.
(Jutarnji)
