Odnos Velike Britanije i Evropske Unije nikada nije bio jednostavan. Razlozi su geografski i istorijski. Naposletku, za stanovnike britanskih ostrva je ostatak Evrope the continent – kao da nisu i oni deo Evrope. Britanci zaista smatraju da su odvojeni od Evrope. Jake su i veze sa bivšim prekomorskim kolonijama. Uprkos ekonomskoj i političkoj integraciji u Evropi, mnogi Britanci osećaju veću bliskost sa Sjedinjenim Američkim Državama, Kanadom, Australijom, ali i sa Indijom, Pakistanom i velikim delovima Afrike, nego sa Parizom, Briselom ili Berlinom.
London je 1973. pristupio Evropskoj ekonomskoj zajednici, organizaciji koja je prethodila EU. Već godinu dana posle toga, laburistička partija je tražila da se održi referendum o članstvu. Prošla je još jedna godina, laburisti su došli na vlast i održali obećanje, organizujući referendum. Tada se 67 odsto glasača izjasnilo za opstanak u „reformisanoj“ Ekonomskoj zajednici.
Već viđeno?
I sada, kao tih davnih godina, debatom dominira nacionalni interes. Aktuelni premijer Dejvid Kameron odavno se deklarisao kao „EU skeptičar sa iskaznicom Evropske unije“. Ali sada više nije mladi poslanik opozicije iz zadnjeg reda parlamenta. On je odgovoran za sudbinu druge po snazi ekonomije u Evropskoj uniji. Vlast i odgovornost ublažili su mu ideološku oštrinu i istovremeno izoštrili njegova čula za raspoloženje javnog mnenja, ali i za osetljivo balansiranje Londona.
Principijelno su građani više skeptični od političke elite. EU-skeptični populisti kao Najdžel Feridž iz stranke UKIP ili konzervativni gradonačelnik Londona Boris Džonson, profilisali su se u medijima i kod glasača, ali bi sigurno većina poslanika u Donjem domu glasala za ostanak u EU. Da bi ublažio nezadovoljstvo građana, Kameron je obećao referendum, a onda je na brzinu promenio pravila igre.
Njegov paket reformskih zahteva možda izaziva otpor i drugih zemalja-članica i Evropske komisije. Ali od zaštite prava zemalja koje nisu članice i od jačanja uloge nacionalnih parlamenata ne bi profitirala samo Velika Britanija. Uostalom, nije zaista novo da se London suprotstavlja produbljivanju integracije u EU. Zemlja nije pristupila ni evrozoni, ni Šengenskom sporazumu.Nov je jedino zahtev da se u Velikoj Britaniji u periodu do četiri godine ograniče socijalni izdaci za strance koji dolaze iz država članica Unije. Dosta je država poput Poljske, Mađarske i Španije, koje tu meru ne odobravaju. Ipak, takve mere odavno priželjkuju mnogi nemački demohrišćani kancelarke Angele Merkel. Dakle, London ima i moćne saveznike.
Čemu sve to?
Međunarodni analitičari pitaju se zašto Kameron pokreće taj dug i rizičan proces koji je najavio 2013. na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu. Zar stalna nesigurnost ne šteti ugledu Londona u EU? Odgovor je – njemu se sve to isplati. Maja prošle godine u anketama je bio primetan pad njegove popularnosti. Čak su mu prognozirali da će posle izvora morati da predvodi manjinsku vladu. No, njegova ubedljiva pobeda na izborima, sve je iznenadila. Njegov poraženi politički konkurent, tadašnji šef laburista Ed Miliband, bio je protiv referenduma.U Nemačkoj se vodi debata o tome kakav stav zauzeti prema desničarskim populistima i evroskeptičarima okupljenim oko „Alternative za Nemačku“. A Kameron se, uprkos porastu skepse prema EU u biračkom telu, drži na čelu konzervativaca već deset godina.
Većinski izborni sistem pomogao mu je jer je u parlamentu jedan jedini poslanik UKIP-a. Da u Britaniji postoji nemačko proporcionalno izborno pravo, UKIP bi imao snagu od 12,6 odsto poslanika u parlamentu.Dakle, referendum nudi Britancima toliko priželjkivanu priliku da zaista kažu svoje mišljenje o Evropskoj uniji. No, to je i jedinstvena prilika da se konačno završi večna diskusija o ulozi Velike Britanije u Evropskoj uniji. A uz nekoliko manjih ustupaka Brisela Londonu, ostanak Velike Britanije u Evropskoj uniji ne bi trebalo da bude veći problem.
