Kreveti na sprat su poslagani na tri nivoa, a u jednom uglu se nalaze ve-ce i hladni tuš. međutim, zatvorenici su često primorani da koriste kantu. Neki su obučeni u žuta zatvorska odela, dok su drugi odlučili da se skinu.
Leti je ovde nepodnošljivo, dok se zimi smrzavaju. Ako imaju sreće, zatvorenici izlaze na vazduh jednom nedeljno, a gotovo neprestano traju epidemije kožnih oboljenja, a brzo se šire bolesti poput tuberkuloze. Najgore od svega jeste što nijedan od ovih muškaraca nije osuđen.
"Užasno je kad noću ljudi moraju da leže jedni uz druge na podu. Životinje bi tako mogle da žive, ali ne i ljudi", jada se Klajv, koji ovde boravi već 26 meseci i iščekuje početak suđenja.
Neki ovde završe zbog beskrajnih pomeranja datuma suđenja, neki jer ne mogu da priušte kauciju (koja ponekad iznosi svega pet dolara), a neki jer su stranci koji čekaju izručenje svojim domovinama.
"Mi ih ne pozivamo da ovde dođu kao u popravnu ustanovu, nego tu završe jer su počinili zločine", kaže Sesil Džon Džejkobs, upravnik ovog pritvora u Kejp Taunu u Južnoafričkoj Republici.
S obzirom na to da se nalazi u blizini luksuznih vinograda, ovaj kompleks deluje neprimereno lokaciji na kojoj se nalazi. Otvoren je početkom 1960-ih godina, a najpoznatijeg zatvorenika primio je 1982.
U pitanju je bio Nelson Mandela. Tada je opisao zatvor kao mesto "modernog lica, ali primitivnog srca". On je s nekolicinom vodećih političara bio u posebnoj ćeliji i da nisu smeli da se druže s ostalim zatvorenicima kako ne bi uticali na njih.
I u ono vreme su uslovi bili toliko loši da je Mandela oboleo od tuberkuloze, a Džejkobs - koji je tad radio kao čuvar - tvrdi da su ondašnji zatvori dizajnirani kako bi slomili, a ne rehabilitovali crne zatvorenike. Nažalost, 20 godina posle ulaska u demokratiju, situacija se nije nimalo promenila.
Na drugom spratu su smeštene bande, navodno, kako ne bi uticali na mlađe zatvorenike, iako pritvorenici tvrde da oni i tako upravljaju celom institucijom. Tako kontrolišu pristup hrani, upravnicima, pa čak i to ko će dobiti pravo da udahne malo svežeg vazduha.
Atenkosi Mijoli je višestruki prestupnik koji se u Polsmuru već oseća kao kod kuće, a pridružio se bandi ubrzo posle hapšenja.
"Silovali su jednog od muškaraca u mojoj ćeliji, jer je želeo da se pridruži toj bandi. Osećao sam se kao da tu pripadam i želeo sam zaštitu. Pre nego što sam se pridružio bandi, spavao sam na podu i koristio staru ćebad, ali sam kasnije dobio krevet."
Bande su toliko uticajne, da su proširile uticaj i izvan zatvora. Isto tako, mnogi pritvorenici dođu nevini u zatvor ili krivi zbog manjih prekršaja, da bi na kraju počinili takve zločine da im tokom boravka u zatvoru kazna bude promenjena u doživotnu.
Džejkobs pokušava da smanji broj zatvorenika i pokušava da onima koji su unutra pomogne da što pre završe pred sudom i odsluže kaznu.
"Ali ako ih 400 danas i izađe, već sutra će ih doći 500. Danas imamo 4.284 pritvorenika, a predviđeno je dovoljno mesta za 1619.", kaže on.
Drugim rečima, zatvor često funkcioniše sa 300 odsto kapaciteta, a koliko god to zvučalo grozno, realnost je još gora, piše CNN.
(Express.hr/CNN)
