Možda ne iznenađuje činjenica da bezbednosna služba na aerodromu doživi između 50 do 70 incidenata dnevno, ali itekako iznenađuje činjenica da tih incidenata nisu svesni ni putnici na aerodromu, ali ni mediji.
Naime, izraelski stručnjaci usavršili su sistem koji pruža optimalni odnos između sigurnosti i lakoće putovanja, i sve potencijalne pretnje rešavaju se brzo i lako, na mestima gde ne mogu ugroziti dobronamerne putnike.
Na Ben Gurionu putnici ne skidaju cipele, ne oduzimaju se bočice sa napitcima, ne rade se detaljni pregledi prtljaga, putnici ne moraju da prolaze kroz masovne detektore, a kuriozitet je da se poslednji napad se dogodio pre više od 40 godina, kada su pripadnici japanske Crvene armije, pristigli iz Rima, automatskim puškama i bombama napali druge putnike u prostoru za dolaske. Takođe, nijedan avion koji je poleteo sa Ben Guriona nikad nije bio otet niti raznesen.
Kako uspevaju da postignu toliki nivo bezbednosti?
Službenici na aerodromu Ben Gurion ne traže bombe i noževe - oni tragaju za lošim namerama.
Dok će na američkim ili evropskim aerodromima službenik gledati u monitor i tražiti skriveno oružje ili eksploziv, u Tel Avivu će vas gledati u oči i postavljati pitanja koja su psiholozi dizajnirali kako bi izazvali reakciju kod terorista.
Teroristi se po pravilu ne boje smrti, ali se boje da budu uhvaćeni. Teško je nositi bombu sa sobom i ostati miran, a ispitivači na Ben Gurionu reaguju na znakove nervoze. Sumnjive šalju na sledeći nivo intenzivnijih intervjua, gde bolje istrenirani stručnjaci razdvajaju potencijalno opasne od običnih ljudi koji su nervozni zbog leta, kašnjenja ili nečeg trećeg.
Ben Gurion se također oslanja na višestruke krugove zaštite - prvi susret sa osobljem aerodroma događa se više od kilometar daleko od terminala, gde se na kućicama sprovodi prvi kratki intervju s putnicima dok su još u vozilu. Prolaze kroz još nekoliko krugova zaštite, dok na kraju ne stignu do svog aviona. Dok ne prođu prva dva kruga, ne nalaze se u blizini većih grupa ljudi - obrnuto od većine američkih i evropskih aerodroma, gde svi putnici stoje u masovnim redovima za bezbednosni pregled, koji su idealne mete za bombaše samoubice.
Izraelske službe bezbednosti oslanjaju se i na kvalitetne obaveštajne podatke - sve agencije imaju direktnu liniju komunikacije sa aerodromima, i redovno osvežavaju liste traženih i sumnjivih osoba. Agenti koji ispituju putnike nalaze se i na ček-in šalterima na drugim aerodromima sa kojih kreću El-Alovi letovi za Ben Gurion. Nekoliko puta već su zaustavili ili uhvatili potencijalne teroriste koji su prošli redovne beznednosne provere na drugim aerodromima.
Putnici koji ne privuku posebnu pažnju ispitivača mogu od kućica pred aerodromom do svog terminala doći u samo 25 minuta, što je vrlo kratko vreme, retko viđeno u avio saobraćaju. S druge strane, takav nivo sigurnosti zahteva brojno i vrlo dobro obučeno ljudstvo, koje nije jeftino.
Radi se o rešenju koje bi sigurno podiglo cenu avio prometa u Evropi, i znatno usporilo proces ukrcavanja putnika. Dok kroz Ben Gurion godišnje prođe oko 11 miliona putnika, kroz britanski Hitrou prolazi gotovo šest puta više. Bilo kakvo rešenje primenjivo na evropske aerodrome zahtevalo bi njihovo prilagođavanje kako bi se na složeniji način moglo obraditi isti broj putnika koji sada prolaze kroz njih.
(Jutarnji)
