Povodom izlaska filma o njenom životu, Pomsel je ispričala o svom nedostatku saosećanja i privatnom životu svog montruoznog šefa.
"Retko smo ga viđali ujutro", priča Bunhilde, jedna od nekoliko sekretarica nacističkog ministra propagande Jozefa Gebelsa.
"Prošetao bi se stepenicama od svoje male palate pored Brandenburških vrata, na koja se nastavljalo ministarstvo propagande, do svoje kancelarije u Unter den Lindenu. Šepurio bi se kao mali vojvoda po stepenicama.", pričao ona.
Pomsel, stara 105 godina i slepa, kaže da joj je drago što joj se život približava kraju.
"Nadam se da se svet neće ponovo okrenuti naopačke kako se to tada dogodilo. Veliko olakšanje mi je što nemam decu za koju bih morala da brinem", kaže Pomsel.
Međutim, jedna od poslednjih preživelih iz užeg kruga nacističkog režima kaže da ova ispovest u poznim životnim godinama nije nikakav pokušaj čišćenja savesti. Uprkos tome što je na poslu smanjivala brojke poginulih nemačkih vojnika i povećavala brojku silovanih Nemica od strane Crvene vojske, Pomsel svoje zadatke opisuje kao 'svaki drugi posao'.
Film A German Life koji je nedavno prikazan na filmskom festivalu u Minhenu, a koji je nastao kao plod više od 30 sati razgovora s bivšom sekretaricom Jozefa Gebelsa, razlog je ovog javnog istupa Brunhilde Pomsel.
"Važno mi je da prilikom gledanja filma mogu da razumeju sve što sam uradila pogrešno", objašnjava, "Međutim, u stvarnosti, nisam radila ništa osim tipkanja u Gebelsovoj kancelariji".
Pomsel tvrdi da ljudi koji danas kažu da bi se suprotstavili jednostavno lažu.
"Cela država je bila začarana njihovim dolaskom na vlast ", kaže Pomsel, "Nije bilo mesta mladenačkom idealizmu jer biste tada zbog njega mogli da ostanete bez glave".
Na sto Brunhilde Pomsel je tokom rada u ministarstvu propagande došao i dosije Sofie Šol, aktivistkinje pokreta Bela ruža.
"Jedan od Gebelsovih specijalnih savetnika mi je rekao da ga stavim u sef i da ga ne gledam. Bila sam jako ponosna jer su mi verovali i što je moja želja da ispoštujem to poverenje bila jača od moje znatiželje da dosije otvorim", rekla je ona.
Pomsel tu disciplinu pripisuje njenim roditeljima.
"Moj je otac je kada sam imala sedam godina, zabranio posude za nuždu u sobama. Ako smo hteli da odemo u WC morali smo da odemo u ostavu s vodom, a ako bismo bili neposlušni dobili bismo batine. To sam zapamtila, to nešto prusko, taj osećaj dužnosti!", priča ona.
Pomsel je imala 31 godinu kada je počela da radi u ministarstvu propagande 1942. i to pošto je dobila otkaz na državnom radiju.
"Samo bi me zarazna bolest zaustavila", kaže, "Bila sam polaskana jer je to bila nagrada budući da sam bila najbrža daktilografkinja na radiju."
Ali, njena prijateljica Eva Lovental, Jevrejka crvene boje kose nije bila te sreće, kaže Pomsel i dodaje da je bila šokirana kada je jedan od zaposlenih u radiju uhapšen i poslat u koncentracioni logor jer je bio gej. Pomsel tvrdi da je, iako je radila u samom srcu nacističkog režima, vrlo malo znala o svim strahotama koje su se dešavale.
"Znam da svi misle da smo sve znali o tome što se događa, ali nismo. Sve je bila jako tajnovito", objašnjava Pomsel, ali odbija da prizna da je bila naivna da poveruje u to da su Jevreji koji su nestali zapravo poslati u Sudetenlend s ciljem ponovnog nastanjivanja tog područja.
"Verovali smo u to progutali smo to, činilo nam se moguće", kaže.
Kada se priseća svog šefa, ministra propagande Jozefa Gebelsa, ističe da je uvek bio doteran, da je nosio odela od najfinijih tkanina i da je bio osunčan.
"Imao je vrlo uredne ruke, sigurno je išao na manikir svaki dan", seća se Pomsel. '
"Bilo mi je ga žao zato što je šepao", kaže Pomsel i dodaje da je to nadoknađivao arogantnošću.
Samo povremeno je imala prilike da vidi pravu sliku čoveka koji je laganje pretvorio u umetnost, a sve u službi nacističkog režima. Kada ga je videla kako drži svoj ozloglašeni govor o totalnom ratu bila je prestrašena.
"Nijedan glumac ne bi mogao bolje da izvede takvu transformaciju. U kancelariji je bio elegantan i civilizovan, a na pozornici je bio pravi grubijan, poput besnog patuljka je urlao", objašnjava Pomsel.
Dan posle Hitlerovog rođendana 1945. godine je dan kada je život Burnhilde Pomsel kakvim ga je do tada poznavala završio. Kada je njenom šefu naređeno da se pridruži Hitleru u Firerbunkeru, Pomsel kaže da je nešto u njoj umrlo.
"Pokušali smo da nabavimo što više alkohola kako bismo ostali tupi", kaže Pomsel.
Dolaskom ruske vojske u Nemačku Pomsel je uhapšena posle čega je provela pet godina u zatvorima oko Berlina.
"Rekla sam istinu o tome ko sam i gde sam radila. Mogu samo da vam kažem da to vreme provedeno u zatvoru nije bilo prijatno", kaže Pomsel i dodaje da je tek kada se vratila kući iz zatvora postala svesna Holokausta.
Ubrzo posle povratka njen život opet počeo da liči na onaj koji je imala pre. Ponovno se zaposlila na državnom radiju i napredovala do pozicije glavne sekretarice direktora programa pre nego što se 1971. godine penzionisala.
Pomsel se tek posle 60 godina od kraja 2. Svetskog rata zainteresovala za sudbinu svoje prijateljice Eve. Kada je 2005. godine otvoren memorijal posvećen žrtvama Holokausta, Pomsel je došla da ga vidi.
"Kada sam došla u centar za info- pult rekla sam im da tražim nekoga, Evu Lovental. A radnik u centru ju je ubrzo pronašao. Ispostavilo se da je 1943. deportovana u Aušvic i da je proglašena mrtvom 1945. godine", ispričala je.
(Gardian/ Jutarnji)
