Uvek istetovirani i neretko ćelavi proganjaju sve koji nisu čisti Rusi, navodi britanski novinar Ros Kemp koji je radio seriju dokumentaraca o bandama širom sveta, koga je zgrozila brutalnost ruskih bandi.
Na pitanje kako regrutuju nove prostitutke i kako kažnjavaju one koje žele da pobegnu, mlada madam Maja iz Moskve hladnokrvno je odgovorila:
"Obrijemo ih na ćelavo, a onda im na glavi gasimo opuške. Imamo i grublju metodu. Uguramo im čašu za vino, znate već gde, i onda je razbijemo. Pa mi im dobro plaćamo za taj posao, a osim toga, kupujemo im i finu odeću".
Razgovor je vodio početkom '90-ih kad su nadležne institucije u Rusiji bespomoćno sabirale crne statističke brojke o drastičnom porastu nasilja, prostitucije i zavisnosti od droga među mladom moskovskom populacijom. U prvoj polovini 1993. u Moskvi maloletne ili jedva punoletne osobe bile su odgovorne za 13 posto provala, pljački ili nasilništva. Za samo godinu dana broj narkomana među moskovskim školarcima porastao je 15 posto, a u tom gradu bilo je oko 1000 devojaka mlađih od 18 godina koje su se bavile prostitucijom.
To je postalo najpopularnije i najunosnije zanimanje moskovskih srednjoškolki. Baš nekako u to vreme u svim većim gradovima u Rusiji počele su da se formiraju brojne ulične bande tinejdžera čiji broj je do 1993. narastao na čak 20.000. Naravno, najviše ih je bilo u ruskoj prestonici, a ni u poslednjih 20-ak godina situacija se nije mnogo promenila. Naprotiv, tada golobradi srednjoškolci ogrezli u kriminalu danas su iskusni članovi uličnih bandi koje haraju Moskvom.
Rusija je u to vreme bila plodno tlo na kojem je nikla cela jedna generacija devijantnih tinejdžera s debelim policijskim dosijeima. Sve je počelo perestrojkom - novom ekonomskom politikom koju je 1987. uveo tadašnji predsednik Mihael Gorbačov. Naglo raslojavanje na malobrojne bogataše s jedne i brigade siromašnih i nezaposlenih s druge strane, u kombinaciji s trgovinama prepunim zapadne robe široke potrošnje o kojoj su dotad mogli samo da sanjaju, stvorilo je novi sistem vrednosti. To je najviše deprimiralo najosetljiviju populaciju - tinejdžere koji su, ako to nisu mogli da im priušte roditelji, pribegavali kriminalu ne bi li se domogli statusnih simbola - novih američkih patika, farmerki...
Da bi to nabavili, bili su spremni i da ubiju. Ni oni stariji, koji su se u to vreme obogatili, nisu ostali imuni na sve jači uticaj američke kulture, ali su, shodno dubini džepa, posegli za mnogo većim i skupljim "igračkama" kao što su motocikli. Kad se početkom '90-ih u Moskvi stvorila kritična masa vlasnika skupocenih Harley Davidsona, osnovan je prvi bajkerski klub. Idejni začetnik bio je moskovski stomatolog Aleksandar Zaldostanov. Bajkeri su mu dali nadimak Hirurg, a u to vreme članovi kluba bili su uglavnom pripadnici dobrostojećeg i obrazovanog srednjega građanskog sloja koji su u slobodno vreme vozili motocikle i slušali rok.
Nazvali su se Noćni vukovi, ali početkom novog milenijuma u klub se učlanilo hiljade novih bajkera iz cele Ruske Federacije i okolnih zemalja, od kojih su mnogi bogatstvo stekli sumnjivim poslovima. Hirurg je shvatio da je preko noći postao vođa najmoćnije neformalne motorizovane brigade u Rusiji. U međuvremenu su uhodali i unosan biznis koji im je doneo milionsku zaradu.Osim od članarine, novac su počeli da zgrću proizvodnjom i prodajom odeće za motocikliste: kožnih čizama, pantalona i jakni s klupskim amblemom - vukom u plamenu. Vizelni identitet upotpunili su i obaveznim crnim džinsom, dugom kosom, debelim lancima te, naravno, tetovažama, po ugledu na američke Anđele pakla. Onda su 1995. okupili desetak mašinskih inženjera koji su popravljali i konstruisali motocikle.
Danas je u klub učlanjeno oko 5000 bajkera, a počasni član im je i ruski predsednik Vladimir Putin, Hirurgov prijatelj. Koliko su njih dvojica bliski, najbolje govore dve anegdote. Zbog lošega glasa na koji su dospeli Noćni vukovi finska policija sastavila je listu najopasnijih članova ovog bajkerskog kluba i zabranila im ulazak u zemlju, a na popisu se našlo i ime Vladimira Putina. Kad su to objavili mediji, finske vlasti su se izvinjavale Putinu uz objašnjenje da je to bila greška. U julu 2012. godine tadašnji ukrajinski predsednik Viktor Janukovič je četiri sata čekao na sastanak s Putinom dok se ovaj vozio s prijateljima iz Noćnih vukova.
No bajkeri nisu jedini strah i trepet moskovskih ulica. Ništa manje opasni nisu ni pripadnici drugih uličnih bandi. Najbezopasniji su perači automobilskih prozora na raskrsnicama. Ako ne dobiju novac za svoj posao, oštetiće vam automobil palicom, a ako vozač potrči za nasilnikom, ili će ostati bez automobila i svega što je u njemu ili će ga pretući jer u blizini uvek čeka još nekoliko peračevih saradnika. Godine 2007. rusku je javnost zgrozila vest da su tinejdžerske bande ultranacionalista samo u tom gradu odgovorne za više od 50 ubistava pripadnika drugih nacionalnosti.
Ovo je otkriveno posle ubistva poznatog šahiste Sergeja Nikolajeva u oktobru iste godine. Nekoliko dana kasnije tinejdžeri su okrivljeni i za napad na uzbekistanskog uličnog čistača. Šestorica napadača imali su između 14 i 18 godina. Jedan od njih sve je snimio mobilnim i snimak objavio na internetu.
"Sve je počelo kad smo nas 20-orica popili po nekoliko piva. Podelili smo se u manje grupe i krenuli da tražimo žrtve", rekao je jedan od njih.
Tog dana policija imala pune ruke posla jer su ovi banditi pretukli 27 ljudi drugih nacionalnosti. Te godine u Rusiji su prebili čak 600 ljudi samo zato što su bili druge boje kože. Kulminacija rasne mržnje u Rusiji usledila je posle drugog rata s Čečenijom krajem 1999. i početkom 2000. Sukobi su bili izuzetno krvavi s velikim gubicima na obe strane pa su od tada Čečeni, uz Jevreje i Armence, glavna meta ruskih skinhedsa kojih je samo u Moskvi nekoliko hiljada. Pripadaju svim uzrastima, a oni najstariji su ujedno i najopasniji jer dolaze uglavnom iz redova penzionisanih ruskih komandosa, ratnih veterana koji su učestvovali i u invaziji na Čečeniju.
Osim što vladaju borilačkim veštinama, oni u svojim kućamaa čuvaju prave arsenale najrazličitijeg oružja. Kad je britanski novinar Ros Kemp 2006. pokrenuo seriju dokumentarnih filmova o uličnim bandama u svetu, najviše se zgrozio nad onim što je zatekao upravo u Moskvi. U podrumima porodičnih kuća postoje pravi mali regrutni centri u kojima se obučavaju novi članovi uličnih bandi. Treniraju ih penzionisani vojni specijalci kojima je svakodnevni trening deo životnog stila. Vreće za boks, sprave za bildovanje te osnove napada i samoobrane i tekvondo samo su neki od programa.
Zajedničko obeležje su im obrijana glava, izrazita telesna snaga i brojne tetovaže."Moramo da budemo spremni. Domovina mora da se odbrani od neprijatelja, a neprijatelj uvek vreba. To shvataju i mladi Rusi, koji nam dolaze u sve većem broju. Nikad ih ne pitamo za ime, ne znamo ko su, ali dolaze ovamo da treniramo i mi im rado prenosimo naša znanja. Naravno, sve je besplatno jer smo sretni da imamo naslednike i da možemo da budemo sigurni za našu budućnost".
A da se zaista spremaju za pravi rat, pokazali su i pred kamerama. Jednom nedeljno se okupi cela četa ovih vojnika i odlaze u predgrađe Moskve prepuno zapuštenih i nikad dovršenih stambenih zgrada. Desetospratnice zarasle u korov s podrumima do vrha napunjenim ustajale kišnice idealni su poligoni za vežbanje gađanja pištoljima, automastkim puškama, pucanje lažnim mecima te izvođenje raznih vratolomija, poput spuštanja niz konopac s poslednjeg sprata, osvajanja zgrade, plivanja kroz vodu pod punom ratnom spremom...Kako bi uvežbali izdržljivost, sve izvode noseći na leđima vojničke rančeve sa 20 kilograma cigli. 
"Sigurna sam da će mi ova znanja dobro doći u skoroj budućnosti. Rat protiv neprijatelja se bliži i doći će vreme kad će mi život zavisiti od fizičke snage i kondicije, ali i o umešnosti u baratanju oružjem", kaže jedna od njih za koju bi slučajni prolaznik pomislio da je fotomodel. Iako se svi pripadnici ovakvih organiziranih bandi pozivaju na svetost domovine i izvornih ruskih vrednosti, i jedni i drugi, nažalost, uživaju u svim najgorim tekovinama Zapada, zaključuje britanski novinar.(24sata.hr)
