Ovaj novinar, pisac i istoričar, sin Džona Beketa, jednog od najistaknutijih britanskih fašista tokom Drugog svetskog rata, uporedio je način na koji je njegov otac bio u ratu zatvaran, a posle rata dugo godina nadziran, s načinom na koji Zapad danas često proizvoljno progoni ljude za koje tek posumnja da bi mogli imati veze s terorističkim organizacijama poput ISIL.
Kako kaže Frencis Beket, njegovog oca je takav tretman zapravo pogurao prema još ekstremnijim političkim stavovima, te je citirao jednu od najvećih britanskih pravnica Šami Čakrabarti: "Kad zatvaraš ljude bez suđenja, bilo da je reč o Belmaršu (u Velikoj Britaniji) ili o Gvantanamu, zapravo regrutuješ više terorista nego što si ih uopšte pohvatao."
"Najmanje prvih deset godina mog života, od 1945. do 1955., dom mog detinjstva bio je pod stalnim nadzorom MI5", napisao je Beket mlađi i opisao kako je otkrivao šta se sve događalo sa njegovom porodicom dok je proučavao tajne spise o njegovim roditeljima 60 godina posle.
Tokom rata, otac mu je četiri godine proveo u zatvoru, za šta sam Beket mlađi navodi da je zapravo racionalna mera opreza u ratnim uslovima, jer mu otac ipak nije bio baš bilo ko. Ali, nakon rata, oca mu nadziru do duboko u 1950-ima. Nije smeo da stanuje bliže od 30 kilometara od centra Londona i nije se smeo udaljavati više od osam kilometara od svog stana.
Bekett mlađi, čitajući spise, posebno primećuje bolesni užitak Grejema Mičela, od 1956. zamenika direktora MI5.
"Bilo je reč o užitku koji pruža tajna moć nad životom drugog čoveka. U jednom trenutku Mičel smatra, verovatno pogrešno, da je uhvatio Džona u vanbračnoj aferi. Prisluškivali su Džonov razgovor u kojem je ovaj rekao supruzi da treba da ruča sa prijateljem, da bi ispalo da je čovek koji ga je pratio izvestio da se u restoranu sastao sa nekom ženom. Mitčela je takođe zabavljalo to što je uverio Džona da je jedan njegov prijatelj špijun MI5. Interni memorandum je navodio: 'Možda će vas zabaviti da znate da je Džon Beket uveren da Edmonds daje informacije MI5... Beket veruje da je Edmonds pokušao da zavede njegovu suprugu dok je on bio u zatvoru.'"
Takav tretman od života Džona Beketa napravio je totalni haos. Uprkos svemu, odmah nakon rata uspeo je da dobije dobar posao u jednoj bolnici. Ali se tamo nije dugo zadržao jer je Mičel rekao reč, dve njegovim šefovima, te su mu ovi dali otkaz. Nikako nije uspevao da pronađe posao od kojega bi mogao normalno da živi i koji bi ga držao podalje o politike, pa je na kraju učinio jedino što mu je preostalo, preuzeo je vođenje neofašističke Britanske narodne stranke, za šta ga je plaćao vojvoda od Bedforda.
"Čakrabrati je u pravu. Moj otac je iz zatvora izašao kao puno tvrđi rasista, posebno antisemita, nego što je bio kad su ga tamo strpali. Reč je o fenomenu koji je poznat svima koji su proučavali zatvaranja tokom rata", napisao je Beket mlađi.
Prisetio se i kako je njegov otac postao pomalo čudan, jako glasan i pričljiv, stalno sklon šalama, samo takvima koje su vrlo često bile na račun Jevreja i crnaca i koje su znale biti toliko neukusne i odvratne, da je mali Beket mlađi znao ostati šokiran onim što bi čuo. Takav režim nadziranja, zaključio je dalje, jako je loš i po one koji nadziru, po njihov karakter, jer je Mičel očito perverzno uživao u moći koju je imao nad drugim čovekom.
"Da sam ja bio u takvoj poziciji, i ja bih tih godina zatvorio i Osvalda Mosleja i Džona Beketa i sve njih ostale... Ali, nakon rata jako je teško naći opravdanja za tako skupo i opresivno nadziranje ljudi. Ono što je bilo činjenica za fašiste u 1940-ima i 1950-ima, slučaj je i sa sumnjivima za islamski ekstremizam u 2016... Pitanje ko nadzire špijune bilo je bitno onda, a sasvim sigurno je da je bitno i danas", zaključio je Beket mlađi.
(Express.hr)
