Marin Le Pen, čelnica krajnje desnog Nacionalnog fronta, s oduševljenjem je dočekala odluku socijalističkog francuskog predsednika Fransoe Olanda da se ne kandiduje za novi mandat.
U poslednjih šest meseci Britanci su odlučili da izađu iz EU, a Amerikanci su izabrali republikanskog populistu Donalda Trampa za predsednika, što Le Pen ističe kao opravdanje antiestablišmentske politike koju zagovara.
"Nemam apsolutno nikakvog razloga da promenim strategiju. Ne verujem u podelu na desnicu i levicu. Postoje s jedne strane nacionalisti i patriote, a s druge globalisti, evropejci i prema tome zagovornici imigracije", kazala je početkom decembra na izložbi konja u Vilepinteu.
To je okosnica njene političke platforme i retorički adut: ona zagovara moćnu mešavinu otpora integrisanoj Evropi i migraciji sa snažnim osećajem za francusku posebnost.
"Njene ideje nesumnjivo su sve popularnije. Ne samo u Francuskoj; pobeđujemo u globalnom ratu ideja", rekao je Bernard Huet, jedan od njenih pristalica i bivši član stranke.
Ipak, Le Pen se mora boriti ne samo protiv svojih političkih suparnika, nego i protiv tamnih mrlja u istoriji svoje stranke, čiji je osnivač, njen otac Žan-Mari Le Pen, u više navrata bio kažnjavan zbog antisemitskih i rasističkih komentara.
I ona sama došla je u sukob sa zakonom u pokušaju da približi stranku mejnstrim glasačima. Godine 2015. završila je na sudu zbog podsticanja na versku mržnju jer je muslimane koji se mole na ulici uporedila s nacističkom okupacijom, ali za to nije proglašena krivom.
Ti udarci, u kombinaciji s političkim okruženjem u Francuskoj koje kontinuirano marginalizuje Nacionalni front smatrajući ga nekompatibilnim sa vrednostima zemlje, odrazili su se na rezultate stranke na izborima.
Nacionalni front ima samo dvoje zastupnika u donjem domu parlamenta od ukupno 577, kao i dvoje u gornjem domu.
To bi moglo da se promeni iduće godine kada se održavaju predsednički i parlamentarni izbori. Marine Le Pen i Nacionalni front jako dobro stoje u anketama, a to je jedina stranka koja je zabeležila povećanje broja članova od 2012.
Marin Le Pen u prvom krugu predsedničkih izbora mogla bi da dobije 25 posto glasova, a u drugom 30 posto. Pristalice Nacionalnog fronta smatraju da je dolazak stranke na vlast samo pitanje vremena.
Populisti jačaju i u drugim država u Evropi. Sledeće godine održavaju se parlamentarni izbori u Nemačkoj.
Alternativa za Nemačku (AfD) postigla je velike uspehe na nedavnim izborima u saveznim državama otevši birače tradicionalnim strankama. Populisti uživaju podršku od oko 16 posto birača, po anketi iz oktobra.
Prevremeni izbori iduće godine održaće se i u Austriji, gde bi krajnje desna Slobodarska stranka (FPO) mogla da uđe u vladu, iako u decembru desničar nije izabran za predsednika države.
Izbori u Italiji očekuju se najkasnije 2018, no politička nestabilnost mogla bi dovesti do prevremenih izbora. Pokret Pet zvezdica, najveća opoziciona stranka, zagovara protekcionistička i evroskeptična stajališta i želi da organizuje referendum o izlasku iz evrozone.
U Švedskoj, protivuseljeničke Švedske demokrate postale su 2014. treća najveća stranka u zemlji osvojivši 13 posto glasova.
U Danskoj, populistička Danska narodna stranka postala je 2015. druga najveća stranka u zemlji s 21 posto osvojenih glasova.
Slobodarska stranka (PVV) holandskog populističkog zastupnika Gerta Vildersa i dalje napreduje, a ankete potvrđuju da se radi o najpopularnijoj stranci u zemlji.
(AFP)
