Farlej je razgovarao sa nekoliko proizvođača i ljubitelja ovog alkoholnog pića u Srbiji, a u reportaži koju je BBC objavio na svom sajtu i sam nije krio oduševljenje. Prenosimo delove teksta koji je ovaj novinar napravio o tradicionalnom srpskom piću.
"Rakija je božanstvena", kaže Miloš Škorić. Pušta da varim tu kratku rečenicu duge tri sekunde, a onda me pogleda duboko u oči i kaže "božanska".
Dok sede u jednom restoranu u Beogradu, Škorić novinaru ukratko objašnjava istoriju rakije."Rakija je dugo bila nešto što su samo starci pili u selima. Mladi urbani ljudi su prednost davali viskiju, vinu ili pivu", ispričao je on. "Ali, u poslednjih nekoliko godina, mladi ljudi su počeli da je piju. Kafići sada prodaju visoko-kvalitetne verzije rakije a neki čak nude i koktela sa rakijom"
Ako putujete po Balkanu, izbegavanje rakije je toliko teško kao izbegavanje joga turista na Baliju, žičara u Kostariki ili loših restorana u svakom naselju zvanom "Mala Italija". Rakija, koja je zapravo domaći termin za voćni brendi, je sveprisutna. U Hrvatskoj i Crnoj Gori, gde ima većih količina grožđa, pravi se loza, rakija na bazi grožđa. Ovde u Srbiji, gde je šljiva nacionalno voće, radi se o šljivovici. Tu je i rakija napravljena od dunja, kajsija, jabuka, pa čak i banana.
Iako je piće prisutno u čitavom regionu, najviše ga povezuju sa Srbijom, gde postoji najveća potrošnja rakije po glavi stanovnika.
Kada sam pre dve godine prolazio kroz Vojvodinu, severni deo Srbije, bio je dovoljan samo kontakt očima sa nekim i odmah bi dobio na probu "uzorak" rakije iz domaće proizvodnje. Kada bih se budio u nekom selu ili hotelu, uz obilan doručak koji me čeka, dobio bih i rakiju da "sperem kafu".
Noć pre nego što sam upoznao Škorića, nadajući se da ću imati predah od roštilja koji je u ponudi svuda u ovoj maloj zemlji, zaustavio sam se u jednom salad-baru u beogradskoj Skadarliji. Dok sam čekao hranu, počeo sam da razgovaram sa vlasnikom. Kada je saznao da sam zainteresovan za rakiju, on je izvadio jedan litar u plasitčnoj flaši od vode ispunjenoj žućkastom tečnošću i odvio poklopac:"Moraš da probaš rakiju mog dede. To je najbolja, obećavam ti".
Svako ima oca ili dedu koju pravi rakiju. I uvek je najbolja, kao što je bolonjeze sos koji prave mame Italijana najbolji za njih. Ustvari, kultura rakije je dugo bila uglavnom lični poduhvat, jer su je Srbi pili i pravili kod kuće. Postoji više od 10.000 privatnih proizvođača u Srbiji, a Vlada Srbije omogućava građanima da prave do 200 litara godišnje samo za ličnu upotrebu.
Neki od ljudi sa kojima sam razgovarao povezuju kulturu pravljenja rakije na Balkanu sa vekovnom okupacijom od strane Osmanlija. Turci su naplaćivati porez od 12 akcesa na rakiju, što je držalo proizvodnju pod kontrolom. Ali kada je Srbija je postala polu-nezavisna država u ranom 19. veku, porez je ukinut i proizvodnja je krenula punim gasom da se povećava.
Sve se promenilo, za vreme balkanskih ratova devedesetih. Mnoge fabrike u Srbiji su dignute u vazduh od strane NATO snaga, uključujući velike proizvođače rakije. "Posle ratova", ispričao je Škorić, "bili smo osramoćeni i gledali smo van granica naše zemlje za inspiraciju. Naša tradicija se negde zaturila. Ali, sa novom generacijom ljubitelja alkoholnih pića ovoga doba, koji su manje vezani za ratove devedesetih, ta tradicije se vraća". Deo tog povratka uključuje izuzetno visok kvalitet rakije.
Nataša Govedarica, poklonik rakije koja ima zavidnu kolekciju retkih i kvalitetnih boca u svojoj kući, oduševljena je revolucijom rakije."Nekad se dešavalo da ako popijete previše rakije niskog kvaliteta ili robe koju prodaju u supermarketima, imali bi ozbiljne posledice ujutru", ispričala je ona dok su sedeli u jednom rakijskom lokalu.Nije sva "domaća", kako oni nazivaju domaću rakiju, loša. Postoje neki kućni destilatori koji se veoma ponose na svoj rad. Tako se desilo da joj je jednu od omiljenih rakija zapravo donela čistačica u njenoj kancelariji, koja je pravi sa mužem.
Kada sam krstario širom Vojvodine sa svojim prijateljem Duškom Medićem, proveli smo nekoliko dana u kući njegovih roditelja u Apatinu, na granici Srbije i Hrvatske. I dok smo sedeli na tremu, stigla je rakija. Brend koji pravi njegov otac, čak je imao etikete na svakoj boci (sa njegovom fotografijom). Čim sam ispraznio čašu providnog pića sa suptilnim slatkim notama, bilo je magično kako je dopunjena posle nekoliko sekundi.
Kasnije sam sedeo sa Dimitrijem Stevanović, suvlasnikom jednog bara u kom se toči rakija. On me je proveo kroz rakijsku turu, dajući mi 10 godina staru rakiju stvorenu od strane srpske kraljevske porodice pa do rakije od kajsije, cvetastog ukusa. On mi je objasnio razliku između dobrih i loših verzija.
"Moraš imati uglađenost za to. "Old skul" degustatori rakije i dalje žele da ima grubu teksturu i da grlo pomalo gori. To je mačo. Ali novi uživaoci ne traže samo da bude glatka, već i da ima dobar balans ukusa. Trebalo bi da možete jednako otkriti voće i miris bureta", ispričao je on. Za one koji ne žele da idu direktno na "teške" stvari, bar nudi meni koktela, uključujući i kuvanu rakiju za zimu i osvežavajuća zvučna pića za leto.
Putovao sam dosta po Balkanu i probao dosta rakija. Ali do te posete Beogradu, bio sam početnik u ispijanju, zadovoljan skoro svim verzijama niskog kvaliteta, misleći da moraju da "spale" grlo (i vaš želudac i sve ostalo između). Ali sada, nakon uzorkovanja toliko nadahnutih rakija, nisam siguran da bih mogao da opet pijem one stare."Ako mislite o tome kao o zgradi 10 spratova", ispričao je Škorić kad sam se sreo sa njim nekoliko dana ranije, "mi smo na drugom u smislu razvoja i evolucije rakije. Još uvek imamo dug put. Ali bar nismo u podrumu više"
Rakija se penje ka nebu. Božanski, zaista.
(BBC)
