"To bi trebalo da iskoreni zlo koje i dalje truje albansko društvo. Kao uklanjanje ekcema, bolna, ali neizbežna hirurška operacija", kaže slavni albanski pisac Ismail Kadare.
Hodža je četiri decenije, do smrti 1985., vladao gvozdenom rukom, suzbijao svaku opoziciju i izolovao zemlju od bilo kakvog spoljnog uticaja.
U decembru 2016. osnovano je nezavisno telo zaduženo da kroz arhivu vodi one koji žele da istraže sudbinu svojih voljenih ili ispitaju nečiju. Telo je takođe ovlašćeno za izdavanje "potvrda o nesaradnji" s komunističkim režimom, što je danas uslov za bilo koju javnu dužnost.U vreme Hodžine vladavine više od 100.000 ljudi završilo je u radnim logorima, 20.000 u zatvorima, oko 6.000 ih je ubijeno ili je nestalo.
U arhivu Sigurimija, instrumentu Hodžine tiranije, nalaze se milioni stranica dokumenata i desetine hiljada dosijea.Cilj otvaranja arhiva bivše tajne policije je pacifikacija albanske političke scene na kojoj su optužbe za saradnju sa Sigurimijem, često bez ikakvih dokaza, vrlo delotvorno oružje diskreditacije.
A dokazani slučajevi zapravo su vrlo retki. U 26 godina od pada komunizma samo su dvojica političara javno priznala saradnju sa Sigurimijem. Još su se neki političari, oni na nižim pozicijama, diskretno povukli iz javnog života pošto se protiv njih povela kampanja tog tipa.
Više od 40 godina Irina Salaku (84) pokušava da sazna sudbinu svog supruga Šavita. Zna jedino da ga je ubio Sigurimi. Nakon Šavitovog nestanka "poslali su me u radni logor zajedno sa dve ćerke", kaže Irina. Tamo su proveli 12 godina.
Irina je Ruskinja koja je Šavita upoznala u Lenjingradu, današnjem Sankt Peterburgu, gde je studirao. S njim je došla u Tiranu. Nakon razlaza Moskve i Tirane 1961., do kog je došlo jer se Hodža nije slagao s Hruščovljevom politikom destaljinizacije, albansko-sovjetski parovi postali su predmet režimske paranoje.Jedna od ćerki Irine i Šavita, Elena, pronašla je optužnicu protiv oca, kao i tri dokumenta koja govore o njegovoj egzekuciji. Ali na svakom je drugi datum i ne može da se utvrdi koji je tačan. O tome gde je pokopan nema ni traga.
"Ne mrzim nikoga. Želim samo da znam gde je grob da mogu da zapalim sveću i isplačem se", rekla je Irina. Nada se da će odgovor pronaći u arhivama Sigurimija.Otvaranje arhiva dugo je trajalo jer je bilo mnogo otpora. "Ono krije brojne bolne tajne za mnoge Albance", kaže Gentijana Sula, čelnica tela koje o njemu brine.
"Otvaranjem bi sva nagađanja i manipulacije trebale završiti", dodaje. A njih u političkom i javnom životu toliko mnogo da onemogućavaju da se prošlost jasno vidi.
Ali uprkos otvaranju arhiva Sigurimija, mnoga će pitanja verovatno ostati neodgovorena."Mnogo dokumenata su uništena u tranziciji, ali i posle", rekao je bivši zvaničnik arhiva ministarstva unutrašnjih poslova Kastriot Derviši. Slično je bilo i tokom nereda 1997. i anarhije koja je zavladala u zemlji.
"Istinu neće biti lako ustanoviti, ali važno je do nje doći kako bi otkrili sve apekte jednog od najrepresivnijih režima 20. veka", zaključuje Kadare.
(Jutarnji.hr)
