Mladi Pradiumna Kumar (PK) bio je ulični slikar u Konot plejsu, najvećem poslovnom centru u Delhiju. Tako je upoznao rusku astronautkinju Valentinu Terješkovu, premijerku Indije Indiru Gandi, ali i ženu svog života.
PK se rodio u kasti nedodirljivih, koja je na dnu indijskog kastinskog sistema, i o boljem životu mogao je samo da sanja. Nije imao šanse da pobegne od diskriminacije i sirotinje. Odrastao je u udaljenom selu u Indiji koje je inspirisalo čuvenog pisca Radjarda Kiplinga da napiše "Knjigu o džungli".
Ipak sudbina je htela da upozna bogatu Šveđanku, zbog koje je krenuo na epsko putovanje, a tako je i ispunio sudbinu koja mu je namenjena po rođenju. Naime, astrolog je njegovim roditeljima rekao da im sin neće stupiti u dogovoreni brak, nego će se oženiti devojkom iz daleke zemlje, koja će svirati flautu, biti bik u horoskopu i vlasnica šume.
Slikao je na trotoaru i te zimske večeri 1975, kad mu je prišla mlada švedska turistkinja iz aristokratske porodice. Privukao ju je natpis da može da naslika portret za 10 minuta. U ćaskanju mu je ispričala da je bih u horospkopu i da svira flautu. Međutim, nije joj se dopao crtež, pa se sutra vratila po nov. I drugi profil bio je promašaj, pa je došla i treći put.
"Untrašnji glas mi je rekao da je to ona prava. Prvi put kad smo se sreli, privukli smo jedno drugo kao namagnetisani. Bila je to ljubav na prvi pogled", ispričao je on. "Još ne znam kako sam se osmelio da joj postavljam pitanja i pozovem je na čaj. Mislio sam da će me prijaviti policiji", kaže iskreno. Ali njena reakcija bila je potpuno drugačija.
Na trećem susretu rekao joj je da će se oženiti njome. Pošto se i on njoj dopao, došli su na ideju da posete njegovo selo i roditelje. Tada je upoznala njegovu porodicu i mladi par se venčao na tradicionalnoj svadbi.
Medeni mesec je kratko trajao: posle tri nedeljе Šarlota je nastavila put i zatim se vratila u rodi Boras, a on je ostao u Delhiju. Godinu i po su se dopisivali, a onda je on odlučiio da proda sve što ima i ode u Švedsku. Kako sve što je imao nije bilo dovoljno da kupi avionsku kartu, kupio je bicikl i 22. januara 1977. krenuo na put. Nameravao je da svakog dana pređe oko 70 kilometara.
"Umetnost mi je bila spas. Crtao sam ljudima portrete i neki su mi plaćali novcem, a drugi hranom ili su mi davali prenoćište", priča on i dodaje da je sreća bila da u to vreme za putovanje nisu bile potrebne vize. Tu i tamo povezle bi ga kamiondžije, ali često je razmišljao da odustane.
"Noge su me bolele. Ali uzbuđenje od susreta sa Šarlotom i upoznavanja novih mesta držali su me u pokretu", kaže PK. U Beč je stigao 28. maja, pa se vozom zaputio u Geteborg.
Sad je na Šarlotine roditelje bio red da dožive kulturološki šok, ali ipak su ga prihvatili i dvoje mladih su se venčali i po švedskim zakonima.
"Nisam imao predstavu o evropskoj kulturi. To mi je bilo sve novo, ali u svemu sam imao njenu podršku. Ona je posebna, još sam zaljubljen u nju kao što sam bio 1975", priča PK., danas 64-godišnjak.
Dobili su dvoje dece, a on je nastavio da slika. U braku su više od 60 godina, a on i danas kaže da ne shvata "zašto ljudi misle da je velika stvar voziti bicikl do Evrope".
"Uradio sam ono to je trebalo, nisam imao para, ali morao sam da je vidim. Vozio sam bicikl iz ljubavi, iako nikad nisam voleo biciklizam. Jednostavno je", dodaje on.
