Reč je o fotografisanju mrtvih, ali je slika za cilj imala da ih predstavi kao žive, u svakodnevnim životnim aktivnostima. Takva usluga je bila veoma skupa, a trebalo je da predstavlja način da porodica sačuva uspomenu na svoje najmilije čak i nakon njihove smrti.
Kada bi neko preminuo, ostajao bi u kući sve do sahrane, i ko je želeo - mogao je da vidi mrtvaka. Cveće se polagalo na telo, ne samo zbog vizuelnog efekta, već i kako bi prekrilo miris truleži. Također, sva ogledala u kući bi se prekrivala crnom tkaninom, satovi bi se zaustavljali tačno u vreme smrti, a udovice su morale da nose crninu najmanje četiri godine nakon smrti muža.
Ulagao se veliki trud kako bi izgledali živo na fotografiji, a ako im to nije polazilo za rukom, fotografi bi ih slikali tako da izgleda kao da spavaju.
Fotografisanje "post mortem" bilo je svojevrsan luskuz dostupan samo bogatima sve do 1850. godine, kada su se pojavile i nešto pristupačnije fotografije. Do 1860. godine većina je praktikovala da ima ovakve fotografije sa svojim bližnjima koji su napustili ovaj svet.
Mnogi su se odricali i dobrog dela imovine, kako bi imali ovakvu uspomenu, a zbog osetljivosti cele stvari, fotografi su uvek dobro naplaćivali. Pored usluge samog snimanja, oni su morali da osmisle i temu.
Još morbidniju notu celoj praksi daje činjenica da su glavni "glumci" na ovim fotografijama najčešće bile bebe i mala deca jer je stopa smrtnosti kod najmlađih u to vreme bila ogromna. Porodica je neretko želela da na slici deca rade nešto što su volela (poput igranja sa lutkama), jednostavno spavaju ili da se slikaju svi familijarno sa pokojnim detetom.
Pozicija tela na tim fotografijama bi se vrlo vešto i lukavo osmišljavala, tako da pokojnici zaista izgledaju kao da su i dalje živi i bave se uobičajenim aktivnostima, premda su većini oči na slikama zatvorene. Upravo zbog toga, najčešće rešenje bilo je praviti takvu kompoziciju u kojoj preminula osoba spava. Ponekada bi porodica držala pokojnika, ili bi se on oslanjao na njihova tela, ponekada bi ih vezivali pojasevima...
Iz današnje perspektive ova praksa je užasno morbidna, ali u vreme kada su deca umirala u ranom detinjstvu, za roditelje ovo je bilo veoma utešno - želeli su da održe sećanje na svog potomka.
(avaz.ba)
