Margaret Kilkeni, sobarica u hotelu Herald Skver u Njujorku, nije znala kako da pospremi krevete u apartmanima 551-552. Jedini znak života koji je videla u tim sobama bile su blede, suvonjave ruke koje bi se povremeno povukle kroz lagano odškrinuta vrata da bi uzele čistu posteljinu i nešto namirnica.
Kilkeni je zato bila i više nego iznenađena kad su se vrata apartmana otvorila 5. maja 1931. i kad se začuo hrapav glas: "Devojčice, dođi ovamo! Moja sestra je bolesna."
Bila je to naredba 93-godišnje Ide Vud, čuvene milionerke iz Nju Orleansa koja je 24 godine ranije prosto iščezla iz visokog društva. Njena priča, nazvana u medijima "Pustinjak s Trga Herald", okupirala je naslove i osvojila naciju početkom 1930-ih. U danima posle prvog poziva u pomoć, povorka advokata, pogrebnika, navodnih rođaka i hotelskog osoblja prodefilirala je kroz apartmane 551-552.
Otkrili su da je bogatašica, koju su nekad slavile novine zbog njene krhke lepote, sada bila pogrbljena i sasušena, potpuno posedela. Ispalo je da je već više od dve decenije tamo živela sa svojim sestrama Meri i Emom u skoro potpunoj izolaciji. Sobe su bile prepunjene odbačenim stvarima; lekar koji je došao da pregleda Meri jedva je uspeo da pronađe gde da stanei između gomila starih časopisa, kutija, kovčega, čudnih zbirki novinskih isečaka i komada tkanine.
Sestre nisu samo gomilale predmete - skriveno među gomilom smeća bilo je celo Idino bogatstvo. Oko milion dolara u kešu i gomile nakita pronađeno je u kartonskim kutijama, prtljažnicima i kutijama grickalica, a 500.000 dolara pronađeno je u kožnatoj vrećici koju je Ida skrivala pod suknjom.
Posle njene smrti u martu 1932., više od hiljadu ljudi javilo se tvrdeći da su zakoniti naslednici njenog bogatstva. Poput arheologa na kopnu, istražitelji su zajednički sakupljali delove života Ide Vud iz hrpe predmeta pronađenih u apartmanima. Krštenice, pisma, računi i potvrde otkrili su njen pravi identitet:
ona je bila Elen Volš, siromašna irska iseljenica koja je odrasla, ne na plantaži u Nju Orleansu, već u siromašnom kraju u Masačusetsu.
Njena "sakupljačka dilema nastala je tako što je izbegavala svoje najveće strahove", kaže Rene Vinters, autorka "sakupljački impuls: gušenje duše", kojom obrađuje prošlost lažne milionerke, tajnost i strah da će je javnost raskrinkati kao lažljivicu. Godinama posle smrti, njena velika obmana je razotkrivena, opet se ubacujući među naslove, ovaj put s pričom koja je bila čudesnija od fikcije.
Idina obmana čak nije bila rezervisana samo za javnost: njena mlađa sestra Ema je čitav život provela verujući da je ćeka Ide i Bena Vuda iako je bila, zapravo, Idina najmlađa sestra. Ida je u Njujork prvi put došla još 1857. godine, sa 19 godina. S visokim jagodicama, kestenjastom kosom i živim, zanosnim očima, bila je upečatljive i nežne ljepote. "Grad carstva", kako se tada zvao, bio je poput zemlje čuda mladoj ženi koja je gutala očima zaslepljujuće bogatstvo elite Vest Sajda.
Znala je da je jedini način da se žena uspne uz društvenu lestvicu preko braka i tako je odmah krenula u potragu za bogatim mužem. Pretraživala je sve tračeve i glasine u potrazi za pravim kandidatom, konačno se odlučivši za vlasnika dnevnika Dejli Njuza i brata gradonačelnika, 37-godišnjeg Bena Vuda. Njeno prvo pismo Benu, od 28. maja 1857., pronađeno je među stvarima. U njemu piše da je čula da su njegove bivše ljubavnice o njemu govorile vrlo dobro, te mu stoga ona nudi "ugovor o intimnosti", ističući svoju lepotu.
Čudan, ali romantičan pristup je uspeo: "Ida" i Ben su se upoznali, ludo su se zaljubili jedno u drugo i započeli su desetogodišnju aferu koja je kulminirala brakom 1867. godine. Pedeset godina koje su proveli zajedno pre Benove smrti 1900. godine bili su kao iz snova. Ben je obasipao Idu najfinijim draguljima, krznom, haljinama i pažnjom. Odlazili su na ekstravagantna putovanja širom Amerike i Evrope; Ida je čak 1863. plesala s princom od Velsa na njegovom balu u Njujorku, a 1861. upoznala je i Abrahama Linkolna.
Pošto je Ben umro, Ida je postala urednica Dejli Njuz-a, u čemu je spektakularno propala. Otpustila je polovinu novinara i, umesto da izveštava o aktualnim događajima, insistirala je da se novine usresrede na ljudske, zanimljive teme. Ispalo je da je bila izrazito fascinirana pustinjacima i njihovim osobinama. Konačno je prodala novine 1901. za 340.000 dolara, a sledećih nekoliko godina provela je krstareći Mediteranom i na putovanjima Evropom s Meri i Emom.
Tokom jednog od njenih kratkih povrataka u Njujork 1907., naišla je na prijatelja bankara s Pete avenije koji joj je rekao da je zabrinut zbog finansijske situacije u zemlji. Ovo je probudilo osiromašeno dete iz najdubljih prostora njene duše, najhitnije je povukla sav novac iz banke, stavila je u vreću i krenula u Herald Skver Hotel sa svojim sestrama. Tamo su se tri žene, pošto su tako dugo živele udobno, povukle u pustinjačku izolaciju, dok je u svetu besneo 20. vek.
Njihova izolacija sprečila ih je da uopšte ikada čuju ikakvu radio emisiju, da pogledaju film ili čuju motore aviona iznad sebe. Zidovima odvojene od ostatka sveta, usred smeća, Ida i njene tajne o skromnim počecima ostale su na sigurnom.
NE PROPUSTITE
(Kurir.rs/Express.hr)
(Foto: YT Printscreen)
