Najnovije vesti

MISTERIOZNA BOLEST ZAMALO JE UNIŠTILA CELU ZEMLJU: Niko nije znao odakle dolazi, a napadala je samo bogate
Foto: Profimedia

i car bio oboleo

MISTERIOZNA BOLEST ZAMALO JE UNIŠTILA CELU ZEMLJU: Niko nije znao odakle dolazi, a napadala je samo bogate

Planeta

Desetine hiljada ljudi je moralo da umre pre nego je prihvaćena izmena ishrane koja je spasla društvo.

Godina je bila 1877. i japanski car gledao je svoju rođaku, princezu Kazu, dok je umirala od uobičajene bolesti kake. To je bolest od koje noge otiču, govor se usporava. Paraliza je česti propratni simptom bolesti, a ni smrt nije preterano retka pojava. Najčešće zbog srčanog udara.

Car Meiji bolovao je od iste bolesti gotovo čitav život. Zbog toga je i ulagao ogromne količine novca da bi se pronašao lek za misterioznu bolest. Bilo je to pitanje preživljavanja kako cara, tako i njegove porodice, ali i čitave japanske vladajuće klase. Naime, ogromna većina bolesti pogađa siromašne, ali kake je bio bolest bogatih i to u tolikoj meri da je kolokvijalan naziv bio Edo vazurai (bolest grada Edo), a Edo je stari naziv za Tokio.

Krivac je, kako će se ispostaviti godinama kasnije, bila običan beo pirinač.

Polirani beli pirinač bio je statusni simbol u Japanu, ponajviše zato što je izbeljivanje dugotrajan proces i zahteva dosta rada i truda. Čak i uz moderne mašine je relativno teško oguliti čvrstu spoljašnju koru zrna.

Baš zbog visokog troška proizvodnje su samo bogati Japanci jeli taj pirinač, a poneki su jeli samo njega.

Ono što su samo retki znali je da guljenje spoljašnje kore uklanja i tijamin, vitamin B-1. Kad ljudima ili životinjama nedostaje tog vitamina, razvijemo bolest koja se danas zove beri-beri. Bolest se može manifestovati na dva načina: vlažni beri-beri zahvata srce i krvotok (začepljenje srčanih sudova, proširene vene); suvi beri-beri izaziva simetrični gubitak čulne, motorne i refleksne funkcije na ivicama udova. Bolest može zahvatiti i mozak (encefalopatija), što vodi u komu i smrt.

Ni bolest, a ni lek za bolest, nije bio poznat u Japanu, pa su mnogi pribegavali raznim alternativnim metodama. Isprva su doktori pacijentima govorili da moraju da jedu neku specifičnu hranu, drugi doktori su palili sušeni divlji pelin da bi podstakli cirkulaciju krvi. Efektivnog leka baš i nije bilo, ali ponekad su ljudi potpuno slučajno uspeli da pomognu obolelima.

Jedan doktor je preporučio pacijentima da se barem na kratko odsele iz Tokija pa su takvi ljudi bili prisiljeni da jedu neprocesuiran pirinač. Naravno, unos vitamina B-1 iz neprerađenog pirinča je ljudima pomagao sa simptomima beri-berija što je dodatno podstaklo verovanje da je to lokalna bolest iz vode ili tla oko Tokija.

Problem je, većim delom, rešio doktor po imenu Takaki Kanehiro. On je primetio da zapadnjaci nemaju beri-beri i bio je uveren da je reč samo o ishrani. Verovao je da bi hrana bogata proteinima mogla da pomogne kod lečenja bolesti, ali nije mogao da dokaže. Tek posle eksperimenta na mornarima koji je sproveo i gde je jedan brod napunio belim pirinčem, a drugi običnim ječmom, video je da ječam pomaže kod beri-berija.

Birokratija i nije bila toliko uverena, pa su ječam uveli u ishranu vojsci tek posle rusko-japanskog rata gde su desetine hiljada vojnika umrle od beri-berija.

Kurir.rs/Express.hr

Foto: Profimedia

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...