Mišel Lajons gledala je izvršenja smrtnih kazni u američkoj državi Teksas punih 12 godina. Slušala je poslednje reči osuđenika, prenosila njihove poruke i razgovarala sa porodicama njihovih žrtava.
Ona je radila najpre kao novinarka, a zatim i kao portparol Odeljenja za krivično pravosuđe Teksasa, deo Lajonsinog posla bio je da posmatra izvršenje svake smrtne kazne koja je sprovedena. Od 2000. do 2012. godine videla je egzekucije skoro 300 muškaraca i žena, čiji su nasilni životi mirno završeni, sa dve igle u venama.
Prvo pogubljenje, Havijera Kruza, je gledala kada je imala samo 22 godina, nakon čega je napisala "To mi je bilo skroz u redu. Da li treba da budem uznemirena?".
Mislila je da je najbolje da svoje simpatije ostavi po strani za nešto vrednije, poput dvoje dece koje je Kruz ubio udarajući ih čekićem.
"Svedočiti pogubljenjima bio je samo deo mog posla. Podržavala sam smrtnu kaznu, mislila sam da je najprikladnija za određene zločine. I zato što sam bila mlada i živahna, sve mi je bilo crno belo. Da sam razmišljala o tome kako se osećam, kako bih se vrćala u tu sobu iznova i iznova", rekla je Mišel, čiji su memoari "Niz smrti" nedavno objavljeni.
"Gledati poslednje trenutke nečijeg života, kada im duša napušta telo, nikada ne postane normalno ili svakodnevno", kaže Lajons.
Postupak je opisala kao da gleda nekoga da odlazi na spavanje, što je bilo veliko razočaranje nekim od rođaka i prijatelja njihovih žrtava, koji su očekivali električnu stolicu.
Njen posao je uključivao i prenošenje očajničkih molbi za oproštaj, ožalošćena izvinjenja, neverovatne tvrdnje o nevinosti, kao i biblijske odlomke, citate iz rok pesama, čak i povremene šale. Bili Hjuz je 2000. godine tako izgovorio "Plaćam društvu svoj dug, ostao sam dužan popusta i povraćaja novca". Kako kaže, retko je čula ljutnju, i samo jednom je čula zatvorenika kako jeca.
Slušala je njihove poslednje uzdisaje, kašalj i šapat, ili pokrete dok su hemikalije obavljale svoj posao. Kada bi preminuli, gledala je kako postaju ljubičasti.
Tek kada je ostala trudna 2004. godine njena maska je spala.
"Počela sam da brinem da moja beba može da čuje poslednje reči zatvorenika, njihova izvinjenja, hrkanje. Kada sam dobila ćerku počela sam da ih se plašim. Imala sam bebu kod kuće za koju bih sve uradila, a te žene su gledale svoje bebe kako umiru. Čula bih majke kako lupaju po staklu, viču, šutiraju zid. Stajala sam i mislila "Nema pobednika, svi su zeznuti". Egzekucije su samo tužne situacije, a ja sam gledala svu tu tugu, iznova i iznova", ispričala je Lajons.
Još sedam godina je provela na istom radnom mestu a kako kaže, danas kada više nije u zatvoru, o pogubljenjima razmišlja više nego kada je taj posao obavljala.
"Otvorila bih kesicu čipsa i osetila miris komore, čula nešto na radiju i prisetila bih se razgovora sa nekim zatvorenikom", rekla je Mišel.
Kurir.rs/ BBC
Foto: Printscreen/ Twitter
NE PROPUSTITE
