Ali članak, objavljen u časopisu Nature Astronomy, po ko zna koji put pokazuje da je stvarnost luđa od najbogatije mašte kada je priroda u pitanju. Naučnici su upravo iz pomoć tog teleskopa uspeli da objasne da misteriozni snopovi radio-talasa koji dolaze do Zemlje preko ogromnih prostranstava naše galaksije potiču od dijamanata koji kruže oko udaljenih tek rođenih zvezda. Dvadeset godina astronomi i astrofizičari nisu uspevali da objasne zašto, pri određenim frekvencijama nevidljivog spektra, nebo u nekim područjima izgleda mnogo svetlije od okolnih područja. A onda su se udružili Grin Banks i australijski Teleskop Kompakt arej (Telescope Compact Array) iz Novog Južnog Velsa.
Zajedničkim snagama su otkrili da mikrotalasi iz izvora udaljenog oko 500 svetlosnih godina od Zemlje potiču iz oblaka koji rotiraju oko zvezda, čiji sastav čine ogromne količine malih dijamantskih kristala. Kristali rotiraju oko svoje ose na desetinu milijardi puta u sekundi, što odgovara frekvenciji mikrotalasa. Veličina mikrodijamanata nije tolika da bi njima mogao da se ukrasi prsten, ogrlica ili dijadema, već je reč o veličini milionitog dela milimetra. Ovakve anomalije mikrotalasa prvi put je otkrio Nasin satelit COBE (Cosmic Background Explorer) 1996. godine, što je naučnicima koji su pomoću njega istraživali svemir u nevidljivom delu spektra donelo pojedine Nobelove nagrade.
Poreklo mikrotalasa godinama se objašnjavalo kao svemirska prašina sačinjena od policikličkih ugljovodonika. Međutim, ta teorija je uzdrmana kad se otkrilo da mikrotalasi do Zemlje ne stižu baš uvek iz takvih oblaka prašine, prenosi Express.
Tada je astronom Džejn Grejvs, sa Univerziteta u Kardifu, svojim posmatranjima 14 vrlo masivnih mladih zvezda uhvatila trenutak stvaranja planeta u zvezdanim sistemima koji su se tek formirali. Ona je tada uočila da iz oblaka oko jedne od tih zvezda do nas dopire izraziti skok mikrotalasa u uskom području. Njena kolegica Ana Skajfe sa Univerziteta u Mančesteru vrlo sličnu osobinu je primetila kod druge dve zvezde. Tri skoro identična slučaja bila su zvono za uzbunu. To su bile zvezda V892 Tau u sazvežđu Bika, HD 97048 i MWC 297 u sazvežđima Kameleon i Zmija. Oblaci oko tih zvezda zrače, ispostavilo se, na frekvencijama između 20 i 50 gigaherca, a kristali dijamanata za koje se ispostavilo da su izvor, imaju dimenzije između 0,75 i 1,1 milionitih delova milimetra. Postojanje takvih kristala u svemiru astronomi su dokazali u aprilu, otkrićem ostataka meteorita koji je pre desetak godina eksplodirao iznad pustinje u Sudanu. Kristali su se nalazili u ostacima meteorita koje su pronašli. Uprkos sitnim dimenzijama, astronomi procenjuju da bi svi nanodijamanti koji kruže oko svake pojedinačne zvezde, kad bi se prikupili na jednom mestu, imali masu otprilike jednaku masi Merkura, odnosno stotinu milijardi milijarda tona.
Kurir.rs/Express.hr
Foto: Profimedia
NE PROPUSTITE
