"Svake godine u junu stavimo venac na krst koji je postavljen na ovom ostrvu 1933. godine", kaže Valerija Štatolkin. "Ali ove godine nismo mogli da idemo. Voda je bila previsoka i ostrvo je bilo gotovo sasvim poplavljeno", dodaje.
Njihova posvećenost ovom hodočašću deo je napora da se zemljacima, Rusima, ukaže na eksperiment u društvenom inženjeringu i samoodrživosti koji se okončao tragično za mnoge od "naseljenika" koje je ovde namamila sovjetska vlast Jozefa Staljina, čije je brutalne ispade često umanjivala trenutna vlast u Rusiji zarad ublaženih istorijskih interpretacija Staljinove tridesetogodišnje vladavine.
Pre osamdeset i pet godina u maju, mala flota drvenih brodova doplovila je do ostrva Nazinski i iskrcala otprilike 3.000 "naseljenika" s naredbom da izgrade "specijalno naselje", kao jedan mali kutak Staljinovih Gulaga, mreže radnih logora koji su se protezali širom Sovjetskog saveza, gde su milioni ljudi bili pod represijom i ubijani, eufemistički nazvanih radnim kampovima za naseljenike.
Najmanje 23 zarobljenika već su bila mrtva kada su stigli.
Bez oruđa, skloništa ili hrane, okruženi naoružanim stražarima koji su pucali na bilo koga ko je pokušao da zakorači prema ledenoj reci, zarobljenici su brzo postali žrtve izgladnjivanja, zaraze, nasilja i ekstremnih vremenskih uslova.
Uprkos svemu, brodovi remorkeri su nastavili da se iskrcavaju na rečno ostrvo.
Izveštavano je o brojnim stravičnim incidentima kanibalizma. Toliko mnogo, zapravo, da su ovo ostrvo sami lokalci prozvali Ostrvo ljudoždera ili Ostrvo smrti.
Do avgusta, najmanje 4.000 ljudi je bilo mrtvo ili nestalo. Prema sovjetskim dokumentima koji datiraju iz 20. avgusta 1933. godine, bilo je svega 2.200 preživelih od 6.700 ljudi poslatih u Nazinski, nisku, močvarnu rečnu prevlaku dužine tri kilometra i širine 600 metara.
Za svega 300 preživelih se smatralo da su sposobni za budući rad.
"Jednom je jedna žena s Ostrva smrti bila dovedena u našu kuću", seća se Feofila Bjlina, stanovnica sela Nazino na severnoj obali rijeke Ob, u dokumentima oralne istorije zabeležene 1989. godine.
"Bila je odvedena u drugi logor… Žena je odvedena u sobu da tu provede noć, videla sam da su joj listovi na nogama bili odsečeni. Pitala sam je o tome i ona mi je rekla: "To su mi uradili na Ostrvu smrti - odsekli su ih i skuval". Svo meso na njenim listovima na nogama bilo je isečeno. Zbog toga su joj se noge smrzavale i ona ih je zamotala u rite. Mogla je sama da se kreće. Izgledala je kao starica, ali je imala nešto više od 40 godina.”
Šef tajne policije Genrih Jagoda i Matvej Berman koji je rukovodio sistemom Gulag, sanjali su o surovom projektu društvenog inženjeringa koji je imao za cilj da "preseli" najmanje dva miliona ljudi u zabačene delove Sibira i sovjetskog Kazahstana. Ideja je bila da "naseljenici" kultivišu milione hektara zemlje i razviju samoodržive zajednice u okviru dve godine. Jednim delom, plan je ciljao na pokrivanje velike gladi koja je u to vreme vladala u Ukrajini i drugim delovima ove velike zemlje.
Kako bi sakupili "naseljenike", vlada je ponovo uspostavila omraženi sistem domaćih pasoša koji je bio zabranjen posle 1917. i boljševičke pobune.
Gotovo odmah, policija je širom zemlje počela da okuplja sve one koji su se našli na nekom drugom mestu od onoga na kojem su bili registrovani.
"Kako ste ovdje završili?", pitali smo jednog mladog čoveka, priseća se Bjlina u dokumentu iz oralne istorije. "Rekao nam je: "Nisam ništa uradio. Bio sam student u Moskvi. Preko vikenda sam otišao u posetu tetki koja živi u Moskvi. Otišao sam do njenog stana i pokucao na vrata, ali pre nego je ona otvorila vrata, zgrabili su me na mestu. Bio sam uhapšen zato što nisam imao pasoš kod sebe".
Vera Panovaja, stanovnica sela Ust-Tima, koja je isto govorila za oralnu istoriju 1989. godine, seća se kako je srela čoveka po imenu Kuzma Salnikov, koji je bio na Ostrvu ljudoždera.
"Bio je rudar iz Novokuznetska. Oženjen, s dvoje djece. Jednom je krenuo za Novosibirsk i zaustavio se na centralnoj tržnici", seća se Panovaja. "U tom trenutku, tržnica je opkoljena, postavljena je mreža za hvatanje i svako ko nije nosio dokument bio je uhapšen. Svako, uključujući žene i decu, bili su ukrcani na brodice i poslani na ostrvo Nazinski".
"Nije bilo hrane", nastavlja. "Ljude su mučili glađu. Stražari su im bacali komade hleba dok su patrolirali ostrvom. Ako biste dobili komad, jeli biste. Ostali nisu imali ništa… Salnikov je bio tamo, ali je uspeo da pobegne. Preplivao je reku i uspeo da preko močvare dođe do sela. Posle toga je radio na zadružnoj farmi", dodaje.
Policija je, međutim, radila sve brže i brže. Kada je prvih 25.000 ljudi stiglo u Tomsk u aprilu 1933. godine, njihov kamp još nije bio izgrađen. Nastavilo se sa sakupljanjem zatvorenika, ali oni nisu mogli da budu dalje transportovani jer su reke Ob i Tom bile pod ledom.
Svaki četvrti ili peti dan malo raženog žita je dostavljeno na ostrvo i podeljeno naseljenicima, svakome po nekoliko stotina grama. Posle dobijanja sledovanja, ljudi su trčali po vodu i mešali je s brašnom u svojim kolibama i jeli. Mnogo njih je jelo samo brašno bez vode, a pošto je bilo mleveno, mnogi su se ugušili jer su ga udisali...
Uobičajena praksa u sistemu Gulag bila je da se obični kriminalci mešaju s političkim zatvorenicima kao jedan od načina kojim se održavala atmosfera straha i terora.
Sovjetska dokumenta sačuvana u muzeju Gulag u Tomsku beleže ispitivanja nekih od kriminalaca koji su bili na ostrvu Nazinski.
Jednog su pitali da li je jeo "ljudsko meso". "Ne, to nije istina,” odgovorio je. "Jeo sam samo jetru i srce", dodao je.
Upitan o detaljima, odgovorio je: "Bilo je veoma jednostavno. Kao šašlik (jelo od ovčetine). Napravili smo ražnjiće od vrbinih grana, isekli na komade, naboli na ražnjiće i pekli na logorskoj vatri".
Kurir.rs/Radio Slobodna Evropa
Foto: Profimedia
NE PROPUSTITE
