Josif Visarionovič Staljin, učvrstivši vlast 1928. god., pokrenuo je ubrzanu industrijalizaciju Sovjetskog Saveza sa istovremenom politikom stapanja brojnih sovjetskih naroda u jednu amorfnu proletersku, urbanu i rusificiranu masu. Ukrajina i njen identitet su se pokazali kao najveća prepreka, koju ni raniji ruski carevi nisu mogli u potpunosti rešiti kroz serije prisilnih rusifikacija, pre svega zatiranjem ukrajinskog i nametanjem ruskog jezika.
Nakon Oktobarske revolucije i građanskog rata tadašnji prvi crveni car Vladimir Ilič Lenjin je zauzeo pomirljiviji ton i ipak odlučio dati svakom narodu pravo na dosta značajnu samostalnost i razvoj vlastite kulture unutar Sovjetskog Saveza.
Ukidanje široke autonomije Ukrajine i prisilna kolektivizacija proizvodnje hrane i proglašenje seljačke zemlje državnom od strane Staljina i Politbiroa komunista je naišlo na veliki otpor ne samo konzervativnog ruralnog stanovništva već i ukrajinske inteligencije pa i većeg dela rukovodstva Komunističke partije Ukrajinske Sovjetske Socijalističke Republike.
Odgovor je bio brz i nemilosrdan. GPU-a (tadašnja tajna služba) i Crvena Armija su brzo “počistile kontra-revolucionare i neprijatelje naroda” i počele sprovoditi “dobrovoljnu kolektivizaciju” nateravši seljake da “udruže zemlju i sredstva za proizvodnju” u zajednička ogromna državna gazdinstva. Seljaci, koji su se opirali, proglašeni su za kulake i kao takvi likvidirani ili poslati u koncentracione logore u Sibir.
Oni koji su “dobrovoljno” ušli u kolhoze, izgubivši svoju zemlju i plodove rada, nisu više imali motiva da rade pod uglavnom nesposobnim i okrutnim političkim nameštenicima poslatim iz Rusije da upravljaju gazdinstvima. Kolektivizacija se pokazala neefikasnom i zapravo je donela katastrofu ukrajinskoj poljoprivredi.
Sa druge strane, Staljin i “drugovi iz Politbiroa” su postavili još veće kvote koje su seljaci u državnim gazdinstvima- kolhozima morali isporučiti državi. Nesposobna birokratska uprava i previsoke kvote (tada čak uvećane za 44 odsto, što je bilo nemoguće ispuniti) su rezultirale masovnim protestima i još većim terorom moskovskih vlasti, koje počinju sa potpunom rekvizicijom sve hrane i domaćih životinja, uključujući i seme za sejanje.
7. avgusta 1932. se donosi dekret o “zaštiti socijalističke imovine”, ili kako ga je
narod nazvao “zakon o pet zrna pšenice”, kojim se zabranjuje pabirčenje posle žetve: i svako, kod koga se nađe i nekoliko zrna pšenice, ima da bude osuđen na smrt streljanjem, osim ako postoje “olakšavajuće okolnosti” , kojima bi smrtna kazna mogla da se preinači na 10 godina zatvora. Zakon se odnosio i na decu. Ubrzo nakon toga sledi zabrana privatne prodaje žita.
U decembru 1932. sovjetske vlasti uvode fizičku blokadu sela koja nisu ispunile “zadate kvote”, oduzima im se sva hrana i životinje. Takođe se zabranjuje bilo kakva isporuka hrane tim selima, čime ih de fakto osuđuju na sporu i jezivu smrt. Istog meseca se naređuje zatvaranje svih škola na ukrajinskom jeziku i na teritorijama izvan Ukrajine, pre svega u delovima Rusije, gde etnički Ukrajinci čine većinu (Kubanska oblast).
U januaru 1933. Staljin uvodi “unutrašnje pasoše” kojima se onemogućava izgladnelom stanovništvu da napusti sela i preseli u gradove ili u druge sovjetske republike - u potrazi za hranom. Samo oni koji imaju specijalne pasoše mogu napustiti zone smrti. Ista naredba važi za Ukrajince u Kubanu (južna Rusija) koji su takođe određeni za fizičko uništenje. Samo u prvih šest sedmica sprovođenja uredbe sovjetska vojska i policija hapse 220.000 očajnika koji pokušavaju da pobegnu iz zona uništenja, koje komunisti drže pod opsadom, dok svi stanovnici ne umru.
Uhapšeni se ili šalju natrag u svoje kuće da umru ili, ako se crvenoarmejci i GPU sažale na njih, ubijaju ih na licu mesta. Ipak mnogi uspevaju da se provuku do gradova u kojima se uveliko uvodi distribucija hrane po sistemu podobnosti i dokazivanja “antikulačkog i antinacionalnog stava”. Pridošlice se ostavljaju da umru na stanicama i ulicama.
U međuvremenu izbijaju epidemije tifusa i malarije koje takođe odnose na desetine hiljada života. Vlasti organizuju svakodnevno sakupljanje leševa i njihovo bacanje u masovne grobnice. GPU i vojska zatvaraju granice Ukrajinske SSR kako bi sprečile migracije izgladnelog stanovništva ka Rusiji ili Belorusiji. Sela i gradovi su ostali bez svih pasa, mačaka i zaprežne stoke kako bi izgladneli preživeli katastrofu.
Stanovništo se dovijalo na sve načine da preživi meljući koru od drveća i mešajući je sa raznim biljkama kako bi stvorili kakvu-takvu zamenu za žito.
Zabeleženi su brojni slučajevi kanibalizma. Ukrajinskim seljacima su sovjetske vlast u mnogim slučajevima čak zabranile i nošenje nacionalne nošnje jer se time “ispoljavao kontrarevolucionarni nacionalizam”.
U martu iste godine se donosi interna naredba o zabrani korišćenja reči “glad“ i “pomor“ već se uvodi upotreba termina “teškoće u snabdevanju hranom“ i taj će se termin koristiti tokom svog vremena trajanja Sovjetskog Saveza.
Juna 1933.godine glad dostiže vrhunac kada dnevno umire 28.000 ljudi. U isto vreme, moskovske vlasti izvoze 1,7 miliona tona žita stranim tržištima po bagatelnim cenama zbog čega izazivaju proteste farmera u Kanadi i Americi koji se bune zbog sovjetskih damping cena kojima se ugrožavaju njihovi usevi. Ogromna količina hrane -koja nije izvezena- trulila je po raznim depoima i železničkim terminalima.
Avgusta 1933. Politbiro donosi uredbu o osnivanju Migrantskog centra na državnom nivou koji će rukovoditi naseljavanjem ruskih i beloruskih kolhoznika na teritorije gde je lokalno ukrajinsko stanovništvo već uveliko istrebljeno.
Primat imaju istočni delovi zemlje, Harkivska oblast i Donjeck gde je do kraja 1933. već naseljeno 100.000 kolonista. Upravo se radi o teritorijama koje su predmet nedavnog ratnog sukoba između Ukrajine i Rusije.
U jesen iste godine Moskva naređuje da se oduzmu svi registri umrlih u ruralnim koletivizovanim prejelima. U januaru 1934. na XII kongresu Komunističke partije, Pavel Postišev, Staljinov nameštenik i de fakto vladar Ukrajine, javno će se pohvaliti da su se mladi komunisti iz drugih republika rado odazvali pozivu da unište ukrajinske “nacionaliste, kontra-revolucionare, ološ i da ih dotuku bez straha”.
Tokom trajanje Gladomora sovjetska vlast je nastojala da spreči curenje informacija o uništenju ukrajinskog naroda i njegovog identiteta ne samo izvan SSSR-a već i unutar samih socijalističkih republika.
Moskva je odbila ponude Lige Naroda (preteče UN-a) i Crvenog Krsta za slanjem humanitarne pomoći negirajući i samo postojanje gladi. To je pokušala potkrepiti izvozom oduzetog žita i propagandom kako je u crvenoj imperiji situacija nikad bolja. U svrhu propagande komunisti su uspeli da osiguraju tada izuzetno bitnu podršku britanskog dopisnika Njujork tajmsa iz Moskve, Voltera Durantija, koji je isprva zauzeo zvanični stav Moskve i negirao bilo kakve probleme snabdevanja hranom. Međutim, kada se već užas nikako nije mogao sakriti i kada su počele da cure jezive fotografije masovno izgladnelih i umorenih Ukrajinaca, Duranti je pokušao da umanji ukrajinski horor govoreći da se radi o “problemima neuhranjenosti”, a ne o veštački stvorenoj gladi.
Duranti, inače i dobitnik Pulicerove nagrade za izveštavanje iz Rusije 1931.god. i jedan od retkih koji su imali pristup Staljinu, privatno je ipak priznao obaveštajnim službenicima britanske ambasade u Moskvi 1934. da je verovatno oko 10 miliona ljudi stradalo direktno ili indirektno kao posledica nametnute gladi godinu ranije u Sovjetskom Savezu.
U samoj Ukrajini računa se da je oko 4 miliona ljudi direktno umrlo veštački stvorenom glađu 1932-1933 i epidemijama koje izbile kao posledica, dok je još nekih 1,5 miliona stradalo u predhodnom procesu kolektivizacije (“uništenja kulaka i kontrarevolucionara”) bilo direktnim likvidacijama ili deportacijama i kasnijem umiranju po raznim sibirskim logorima. Računa se da je 80 odsto ukrajinske inteligencije uspešno likvidirano dok je ostatak neutralisan i ućutkan.
U čitavoj sovjetskoj imperiji se smatra da je stradalo do 10 miliona ljudi do kraja 1933. god. jer su, pored Ukrajine, bile pogođene oblasti Kubana i donjeg toka Volge u Rusiji (nastanjene pretežno etničkim Ukrajincima i Nemcima) kao i oblasti Kazahstana (naseljene Kazacima i etničkim Ukrajincima koji su se tamo naselili nakon ukidanja kmetstva u carskoj Rusiji i bezplatne podele zemlje). Srednje procene kažu da je broj stradalih Ukrajinaca bio 7 miliona čime je Staljin po okrutnostima i obimu zločina nadmašio i svog “kolegu” austrijskog kaplara u njegovom manijakalnom pohodu istrebljenja Jevreja.
Ukrajinski parlament Vrhovna Rada je 2006. godine okarakterisao Holodomor kao “akt genocida protiv ukrajinskog naroda”.
Glavne međunarodne organizacije su definisale Holodomor kao akt i zločin protiv čovečnosti, a nekih 20-tak zemalja ga je do sada označilo kao akt genocida ili zločina protiv čovečnosti. Dosadašnjoj stigmi oko tog pitanja doprinosi i stav pravne naslednice Sovjetskog Saveza - Ruske Federacije koja se protivi terminu “genocid protiv ukrajinskog naroda”.
Rusija u rezoluciji Dume iz 2008. priznaje da se desio veliki zločin pod patronatom Staljina u tadašnjem “procesu dostizanja političkih i ekonomskih ciljeva” ali tvrdi da “ne postoje istorijski dokazi da je glad organizovana po etničkom modelu”.
I sadašnja državna administracija čvrsto stoji na takvom stavu u čemu ima sličan pristup kao Turska po pitanju stradanja Jermena i Grka - negirajući genocid, ali priznajući da se desio veliki gubitak ljudskih života.
Kurir.rs/Vijesti.me/Monitor Foto: Youtube/Printscreen
NE PROPUSTITE
