Ona je devojka, piše BBC, koja nije trebala da preživi. Rođena je 10. marta 2003. godine u provinciji Kuang Nam. Imala je samo 14 meseci kada je otac došao u kolibu naoružan eksplozivom. Privezao je TNT uz sebe i majku, a devojčicu su držali između sebe. Oboje su odmah poginuli a eksplozija je Hejven odbacila devet metara od kolibe.
"To nije nešto što sam trebala da preživim", tvrdi Hejven. Lokalni mediji su pisali kako je njen otac imao suprugu i drugu decu, i Hejvenina majka ga je hrtela da ga ostavi, a on je za osvetu odlučio da ih sve pobije. Njeni ded ai baka kažu da je bilo drugačije, da su to učinili zbog očaja jer se nisu mogli udati. Ona je pronađena spaljena, sa šrapnelom u glavi i raznetih nogu, ali i dalje živa. Zvali su je "čudom od deteta" jer je uopšte preživela put do bolnice kroz džunglu, bez da je pala u šok. Noge su joj odmah amputirane ispod koljena kako bi se izbegla infekcija.
Bili su siromašni pa su morali računati na donacije dobrih ljudi. Čak 13.000 kilometara dalje, dok je Hejven ležala u bolnici, Rob i Šeli Šepard iz Misurija borili su se s dilemom. Imali su šestoro dece, i imali svojbiznis, ali kao da im je nešto nedostajalo. "Čuli smo koliko dece na ovom svetu treba dom, ali stalno sam se pitala zašto mi, imamo već šestero djece. Ali onda bi sama sebi rekla "zašto ne mi". Bila sam apsolutno sigurna kako je to nešto što nam je suđeno", kaže Šeli. Ali, njen suprug nije bio tako uveren. Mučila ga je i nesreća kroz koju je on prošao nepovređen, a poginuo je njegov brat Teri 2000. godine. Nije mogao da pređe preko toga. Porodica je često privremeno uzimala napuštenu decu ili one koji su trebali privremeni dom. To je pomoglo Šeli da nagovori Roba na usvajanje.
Vrlo brzo nakon odluke njihovi prijatelji Pam i Rendi Kops Copes pozvali su ih na putovanje u Vijetnam gde su zajednički poznanici otvorili sirotište. Hteli su da im Rob i Šeli pomognu pri organizaciji bebe iz Vijetnama za koju je bilo sređeno usvajanje. Ta je beba bila Hejven. Nju je trebala da preuzme treća porodica u Misoriju.
"Već sam prvi susret, kad je pružila ručice prema meni, osetila kao sudbonosan", kaže Šeli i dodaje kako je devojčica stalno htela da ju Rob nosi, kao da se povezala sa njima kao s roditeljima. Ali, nedelju dana kasnije Haven je bila u novoj porodici u Misuriju. Oni su bili su slomljenog srca. Šest dana kasnije Pem je nazvala Šeli i rekla kako je porodica odlučila da nisu dobar par. Za samo nekoliko sati Hejven, koja danas ima 15 godina, spojena je sa "svojom porodicom".
"Kad smo s njome ušli kroz vrata stana naša porodica je bila potpuna. Decu smo uvek učili da se ljubav množi, ne oduzima, jer nas je puno", kaže Šeli. Danas neka deca već imaju svoju decu, i zajedno ih je jako puno. Na doručku ih se zna skupiti više od 15. Prostetika koju Hejven ima umesto nogu nije nikakav tabu, uvek ima mesta za šalu. Kad je došla u porodicu došla je u grupu dece između sedam i 21 godine. Kao petogodišnjakinja majku je pitala kako je izgubila noge. Kada joj je Šeli rekla "zbog bombe" Hejven je samouvereno odgovorila "pa to je glupo, osim toga otkuda nekome u Vijetnamu bomba".
Hejven se, na svačije iznenađenje, okrenula sportu. "Gledala sam je i ja kroz prizmu invalida, to je istina, razmišljala sam i klaviru, šivenju i sličnom, nikako mi na pamet nije padao sport", rekla je majka. Probala je trčanje, ali bi joj od znoja klizala prostetika, a onda je na red došlo plivanje. "Osećam se ojačano, to je jedna stvar koju stvarno mogu raditi sama", kaže Hejven koja je sa plivanjem počela sa deset godina, a nakon dve godine pristupila je ozbiljnijoj ekipi koja je stalno trenirala.
Želja joj je da se profesionalno takmiči, a paraolimpijska ekipa je stalno drži na oku. Osim plivanja sada radi i na dizanju tegova. U Italiji je njena ekipa dobila dve zlatne medalje.
Kurir.rs/Express.hr
Foto: YT Screenshot
NE PROPUSTITE
