Čovek u džemperu s debelim naočarima sedeo je u kuhinji slušajući svoj glas na kasetofonu. Nakon što je snimio pet kaseta koje sadrže informacije o Černobilju, on je izašao napolje da bi ih sakrio od budnog oka agenata KGB-a. Kada je trake stavio u ventilacioni sistem kuće, vratio se kući, nahranio mačku, popušio cigaretu i obesio se...
Ova scena koja otvara mini-seriju "Černobilj" priprema teren za priču o nuklearnoj katastrofi 1986. godine i Valeriju Legasovu, istaknutom sovjetskom anorganskom hemičaru koji je odigrao ključnu ulogu u interventnoj ekipi zaduženoj za Černobilj i naknadnu istragu uzroka katastrofe.
On je bio taj koji je insistirao na evakuaciji grada Pripjata i odlukama koje su pomogle u ograničavanju uticaja katastrofe. Legasov je takođe bio osoba koja je Međunarodnoj agenciji za atomsku energiju (IAEA) u Beču dostavila izveštaj o uzrocima katastrofe u trajanju od pet sati - iskreni izveštaj koji je smirio međunarodnu zajednicu, ali naljutio kolege kod kuće.
Rođen 1936. u Tuli (173 km južno od Moskve), Valerij je rano odabrao svoj karijerni put. Kao izvrstan učenik i rođeni vođa mogao je, zahvaljujući sjajnim ocenama u školi, da izabere bilo koji univerzitet, ali odlučio se za Institut za hemiju i tehnologiju D. I. Mendeljejeva u Moskvi.
Nakon briljantne odbrane diplome, Valerij je dobio ponudu za doktorat na Institutu za atomsku energiju I. V. Kurčatova, ali je nije odmah prihvatio. Prvo je dve godine proveo u Sibirskom hemijskom kombinatu u Tomsku gde je razvijao plutonijum za nuklearno oružje, a zatim se konačno priključio Kurčatovljevom institutu. Tamo je Legasov došao na glas kao jedan od najistaknutijih naučnika u području anorganske hemije - tj. hemije plemenitih gasova. Valerij je za svoj rad u ovom polju (pre svega za učinak Bartlet-Legasov) primio brojne državne nagrade.
Nuklearni reaktori nisu bila Valerijeva specijalnost. On se u državnoj komisiji za odgovor na katastrofu u Černobilju 26. aprila 1986. našao gotovo slučajno.
Nije trebao da bide u Černobilju. Njegova specijalnost je bila 'fizikalna hemija', on je radio na eksplozivima, priseća se njegova ćerka Inga Legasova.
"26. aprila je bila subota. Otac je prisustvovao sastanku predsedništva Ruske akademije nauke s akademikom [Anatolijem] Aleksandrovom (koji je u to vreme bio predsednik Akademije). Anatolij je dobio poziv putem 'vertuške' [nadimak za zatvorenu državnu telefonsku liniju]. Jedan naučnik morao je da se pridruži državnoj komisiji, a svi Aleksandrovljevi zamenici iz Kurčatovljevog instituta su bili nedostupni. Državni avion je već čekao. I tako je moj otac otišao na Vnukovo i istog dana otputovao u Černobilj", rekla je.
Mogao je da postoji još jedan razlog za izbor Valerija Legasova - pre nego što se katastrofa dogodila, on je naglasio važnost nove sigurnosne metodologije za sprečavanje katastrofa i ukazao na probleme reaktora RBMK-1000 (onog koji je eksplodirao) i rizike u radu nuklearnih elektrana, nudeći da ih osigura zaštitnim štitom - ali kolege na taj predlog nisu pristale.
Valerij je po dolasku uronio u rad na intervenciji u vanrednoj situaciji: insistirao je na evakuaciji Pripjata u blizini (koja se odvila 27. aprila) i radio na ublažavanju posledica eksplozije reaktora. Do jutra 26. aprila i Legasovljeva dolaska požar je bio ugašen, ali ogromna je količina radioaktivnih elemenata odlazila u atmosferu, dok je ono što je ostalo od reaktora i dalje predstavljalo ozbiljnu pretnju. Takva nepripremljenost, takav nered, takav strah. Kao 1941., ali još gore, kasnije se prisetio Legasov.
Leteo bi iznad Černobilja nekoliko puta dnevno i radio bez odmora, često ne obraćajući pažnju na dozimetar, uređaj za merenje doze jonizirajućeg zračenja.
"On je bio jedini naučnik koji je radio na mestu događaja", priseća se njegova ćerka. "Dobro je znao što radi i kolikom je zračenju izložen."
Ukupna količina materijala koji je pod njegovom komandom bačen na reaktor težila je oko 5.000 tona, uključujući oko 40 tona bornih spojeva, 2.400 tona olova, 1.800 tona peska i gline i 600 tona dolomita, kao i natrijum fosfata i polimernih tečnosti (Bu93). Kasnije su usledili koraci za sprečavanje dopiranja rastopljenih radioaktivnih materijala u vodu u donjem sistema hlađenja, tako da je izgrađen tunel kako bi se sprečilo da radioaktivni materijali dođu do podzemnih voda.
Iako je osoba na mestu događaja smela da bude najviše dve nedelje, Legasov je tamo proveo četiri meseca (!). Bio je izložen dozi zračenja od 100 rema (engl. Rentgen Equivalent for Men) - četiri puta većoj od maksimalne doze od 25 rema. Petog maja je počeo da pokazuje znake radijacione bolesti (tamnjenje kože i gubitak kose), a do 15. maja je počeo da pati od kašlja i nesanice.
Valerij je u augustu 1986. godine pozvan da Međunarodnoj agenciji za atomsku energiju u Beču predstavi izveštaj o katastrofi. U početku je to trebalo da učini šef države Mihail Gorbačov, ali lider je odlučio da bi to trebalo da uradi Legasov, naučnik koji je bio prisutan na mestu događaja.
"Na izveštaju je radio ceo tim stručnjaka", priseća se Inga.
Došao je do zaključka da je eksplozija posledica niza činilaca, uključujući konstruktivne nedostatke reaktora i ljudski faktor - osoblje nije bilo svesno nedostataka i toga da su testovi koje su sprovodili mogli da izazovu eksploziju.
Izveštaj je pomogao u smirivanju međunarodne zajednice i Legasovu osigurao pohvale u inostranstvu, ali su vlasti i neki kolege naučnici kod kuće smatrali da su u izveštaju otkrivene poverljive informacije.
"On za svoj glavni cilj nije video opravdavanje Sovjetskog Saveza i skrivanje određenih informacija, nego, naprotiv, edukaciju svetske zajednice o tome što učiniti u takvim situacijama", ispričala je Inga za ruske novine MK. "Mislim da problem nije bio u tajnim podacima. Izveštaj IAEA-e je imao velik uticaj i otac je odmah postao vrlo popularan... Zbog toga su neke njegove kolega bili ljubomorni", dodaje ona.
Za Legasova su sledeće dve godine bile teške, i psihički i fizički. Osećao je animozitet svojih kolega i bio deprimiran zbog nedostatka inicijativa za sprečavanje novih katastrofa poput Černobilja u budućnosti. Osim toga, kako se priseća Inga, radijacijska bolest nije stvar učinila ništa lakšom.
"Postupno je prestao da jede, prestao da spava... Dobro je znao šta će usliediti i koliko će bolno biti. Verovatno nije želeo biti na teretu mojoj majci", rekla je. Dve godinem nakon katastrofe, Legasov se ubio.
Samo osam godina nakon samoubistva 1996. godine, Legasov je posthumno dobio počasnu titulu Heroja Ruske Federacije za "hrabrost i junaštvo" u istrazi katastrofe, koju mu je dodelio tadašnji predsednik Boris Jeljcin.
Kurir.rs/Russia beyond Foto: Screenshot
NE PROPUSTITE
