Nadležni sud je u petak potvrdio autentičnost dokumenta s iskazom pripadnika SA, prema kome holandski levičar Marinus van der Lube uopšte nije kriv. Inače se odavno zna da su Rajhstag spalili sami nacisti kako bi imali izgovor za početak masovnih progona političkih suparnika i postepenog ukidanja demokratije, i za rasističke progone. Samo, ovo sada je prvi put da je za jedan dokument koji to čvrsto dokazuje, utvrđeno da je nepobitno autentičan.
Pripadnik nacističke paravojske SA u iskazu prepričava kako je u noći požara u Rajhstag dovezao van der Lubea. Kada je svedok Hans-Martin Lenings s kolegama i Van der Lubeom automobilom stigao u parlament, kaže da je osetio "čudan miris paljevine i dim koji je izlazio iz prostorija". Za požar u Rajhstagu 27. februara 1933. optužen je Van der Lube i osuđen na smrt. Ali njegova krivica dovodi se u pitanje još od pada nacista 1945.
Nacisti su za paljevinu optužili komuniste i to iskoristili za uvođenje vanrednog stanja i ukidanje ustava, otvorivši put Hitlerovoj diktaturi. Lening dalje svedoči da su on i kolege protestvovali protiv hapšenja Van der Lubea. "Bili smo uvereni da Van der Lube nije mogao zapaliti parlament jer je Rajhstag već bio u plamenu kada smo ga onde dovezli", piše u izjavi.
Hitler je nakon spaljivanja zgrade Rajhstaga 27. februara 1933. nahuškao policiju protiv Jevreja i komunista i dekretom osvojio vanredna ovlašćenja. Počeo je da gasi svu disidentsku štampu uvođenjem politike Glejhšaltunga. Nemački establišment bio je šokiran. Konzervativci koji su mu 1933. godine omogućili dolazak na vlast, verovali su da ga mogu kontrolisati jednom kad dođe na kancelarsko mesto, jer u toj vladi većina ministara ionako nisu bili nacisti.
"U roku od dva meseca, Hitlera ćemo terati u tako mali ugao da će početi da cvili", govorio je vicekancelar Franc von Papen, čovek koji je i dogovorio novu vlast. Međutim, Hitler je iznenadio sve i to tako što je počeo da sprovodi politiku koju je sve vreme zagovarao. Počeo je da pretvara Nemačku u etnički čistu, nacionalističku zemlju praktično državnog kapitalizma.
Za Hermana Geringa i Jozefa Gebelsa se 1933. godine još nije naslućivalo u kakva će se čudovišta izroditi. Bili su ambiciozni političari s radikalnim stavovima i harizmatičnim vođom. Munjevito su se bacili na izvršavanje planova. Geringova moć ležala je u lukavim pregovorima Hitlera s Papenom o kontroli pruske policije. Gering je ubrzo proterao sve umerene policajce i određenim grupama ljudi je oduzeo građanska prava - Jevrejima, komunistima i socijal-demokratama. Sve je to radio pod maskom odbrane Nemačke od "neizbežne marksističke revolucije", koju bi nemački komunisti doveli iz Sovjetskog saveza.
Iako, nemačka komunistička partija nikad nije osvojila više od 15 odsto glasova u 14 godina postojanja Vajnmarske Republike, za razliku od nacističke partije, koja je osvojila 37 odsto glasova na izborima 1932. godine, i je tako postala stranka s relativnom većinom, ali daleko od apsolutne. Komunisti su bili zgodno strašilo kojim je Hitler mogao da opravda mnoge ekscese. Mogao je mahati ruskom revolucijom kako bi opisao "jevrejsko-boljševičku" pretnju u Nemačkoj. Jedina brana između bogobojaznih Nemaca i komunističke diktature, vikao je Hitler, bila bi nacistička diktatura. Hitler se okoristio i ranom verzijom lažnih vesti.
Počeo je izvlačenjem iz prašine "Protokola sionskih mudraca", knjigom nastalom u Parizu 1897.., teorijom zavere o svetskoj jevrejskoj zavjeri za koju su već i obaveštajci ruskog cara Nikole još 1905. godine utvrdili i gde je i kako nastala, te da je reč o pukoj krađi "Dijaloga u paklu između Makijavelija i Monteskjea".
To što je reč o totalno, falsifikatu, što je odavno bilo poznato, Hitlera nije ni najmanje zamaralo, nastavio je da se koristi "Protokolima" i bezočno tvrdio da "sadrže istinu o radu Jevreja". 1932. godine je Kurt Šumaher, šef tadašnjih socijaldemokrata rekao: "Nacionalsocijalistima se divimo samo zbog jedne stvari. Po prvi put u nemačkoj politici uspeli su potpuno da mobilišu ljudsku glupost". Samo nekoliko meseci posle, konzervativci su bili sterani u ugao. Još godinu dana kasnije većina u parlamentu izgubila je svoj uticaj i jedan od njih, bivši konzervativni republikanac kancelar Kurt von Šlajher, ubijen je u Noći dugih noževa. Jednom kad je establišment prihvatio Hitlera, bilo je kasno, on je već uspeo da preuzme svu vlasti i za Nemačku više nije bilo spasa.
Kurir.rs/Express.hr
Foto: Screenshot
NE PROPUSTITE
