Koža, mišići, tetive, živci, organi i kosti prikazani su do poslednjeg detalja ali ovaj priručnik definitivno nije za one gadljive. Primerci Pernakopfovog Atlasa prodaju se preko interneta i po 1.000 evra, a lekari ga često sa ponosom izlažu na policama svojih ordinacija.
Ali, taj priručnik anatomije jedno vreme bio je zabranjen za prodaju, a i danas se vode rasprave o etičnosti njegovog korišćenja zahvaljujući činjenici da su otkrića u njemu nastala obdukcijama nacističkih žrtava, piše BBC.
Knjiga je nastala kao rezultat 20-godišnjeg projekta istaknutog nemačkog lekara Eduarda Pernkopfa, koga su njegove kolege opisale kao "zapaljivog nacistu", koji je od 1938. svakodnevno nosio nacističku uniformu na posao. Kad je postao dekan medicinske škole u Beču, otpustio je sve jevrejske profesore, uključujući i tri Nobelovca.
Godine 1939. novi zakon o Trećem Rajhu omogućio je proučavanje tela svih pogubljenih zatvorenika a ona su se slala najbližim medicinskim odeljenjima za anatomiju. Barem 800 prikaza u atlasu potiču od političkih zatvorenika, a to uključuje homoseksualce, Jevreje, Rome i političke disidente.
Iako moderna medicina nema nikakvih problema sa osudom rada nacističkih lekara, činjenica je da su podaci do kojih su ti "lekari" došli uredno nalaze u savremenim medicinskim knjigama koje predstavljaju fakultetsko štivo za buduće lekare.
Oni koji su preživeli strahote logora i medicinskih eksperimenata ističu da izraz "podaci" svojom sterilnošću dovode u zabludu, jer se iza tog izraza ne vidi patnja koju su ljudi pretrpeli. S tim se slaže i Suzan Vigorito, koja je kada je imala tri i po godine, zajedno sa svojom sestrom Hanom završila u Mengeleovoj laboratoriji. Mengele ih je zatvorio u maleni drveni kavez i bez anestezije je uzimao tkivo sa kostiju njenih nogu. Njena sestra Hana je umrla nakon brojnih infekcija u kičmu.
"Želite podatke iz tih vremena? Evo me, ja sam hodajuća zbirka", govorila je svojevremeno Suzan. Dilemu lekara, kada je u pitanju korišćenje znanja nacističkih naučnika, objašnjava Robert Pozos, direktor laboratorije za hipotermiju u Univerzitetu u Minesoti. Njegov istraživački rad posvećen je ponovnom zagrevanju smrznutih pacijenata. Nauka u tom području je veoma ograničena jer se uglavnom oslanja na pokušaje i greške u bolnicama.
Jedini koji su stvarno ispitali šta se događa u praksi sa ljudskim telom prilikom smrzavanja su nacistički lekari, koji su razvili metodu sporog pasivnog zagrevanja tela. Pozos je bio uveren da ne može da dobije te informacije u laboratoriji i da mora doći do zapečaćene arhive iz Dahaua. Nakon duge pravosudne borbe dobio je na uvid te podatke.
Jednostavno rečeno, naučnici danas veruju da bi bilo mnogo gore, maltene kriminalno, da se ti podaci ne koriste za razvoj medicine i spasavanje života. Bez obzira na to koliko krvi je na njima. Proveravali su izdržljivost ljudskog tela na ekstremnim visinama, na primer da li može čovek da preživi ako skoči sa visine od 12 kilometara. Slični eksperimenti su do tada sprovedeni samo na životinjama, s obzirom da bi na tim visinama čovek umro zbog nedostatka kiseonika. Doktor Sigmund Rasher, lekar u logoru Dahau, u vezi sa tim nije imao nikakve etičke dileme.
Prvo je istraživao kako se telo prilagođava prilikom sporog uspona. Ljude je podizao u vazduh bez dodatnog kiseonika pa je utvrdio da su nakon 8 ili 9 kilometara nesposobni za rad. Sprovodio je i eksperimente sa padobranom sa i bez dodatnog kiseonika. Utvrdio je da je visinska granica 14 kilometara. Nakon nje nastaju najteži oblici visinske bolesti, koji uključuju tromost, tikove, gubitak pamćenja, kao i brojne motoričke i psihološke poremećaje.
Mnogi ljudi koji su umrli tokom eksperimenata korišćeni su kao "istraživački materijal". Obdukcija nad njima rađena je pola sata nakon što su umrli. Oni koji su preživeli, kasnije su namerno pogubljeni jer su nacisti hteli da vide da li su imali emboliju. Rasher je utvrdio da je cerebralna embolija reverzibilna. Što se tiče eksperimenata sa padobranom, utvrdili su da pilot sa dodatnim kiseonikom može da preživi skok sa 18 kilometara, a bez kiseonika sa visine od 13 kilometara. U eksperimentima je korišćeno 200 ljudi. Njih 80 je umrlo odmah, a ostatak su uglavnom pogubljeni, pre ili kasnije.
Jozef Mengele pokušavao je da sazna kako dolazi do začeća i rođenja blizanaca. Cilj je bio umnožavanje arijevske rase. Istraživanje je sprovedeno u Aušvicu na oko 1.000 parova blizanaca. Mengeleove eksperimente preživelo je oko 200 ljudi. Bilo je poznato da je Mengele "primerke za testiranje", nakon što mu više ne bi bili od koristi, ubijao tako što im je u srce ubrizgavao hloroform. Mengele je svoje ispitanike precizno izmerio, slikao rendgenom, fotografisao i vodio urednu evidenciju. Nakon merenja, uzimao je uzorke urina, krvi, povraćke, do koje je došao gurajući im u dušnik cev sa plinom.
Da bi dobio uzorke dlaka stavio bih u kadu sa maltene provrelom vodom. Pre pregleda creva, morali su da popiju dve litre laksativa. Nakon svih tih "pregleda" i uzimanja uzoraka, počinjali su eksperimenti. Od zamene krvi kod blizanaca do eksperimenta u kojima im je zamenio očne jabučice. Nakon što bi blizanci umrli, napravio bi detaljnu obdukciju njihovih tela.
Tokom rata vojnici su bili na udaru infektivnih bolesti, uključujući tuberkulozu. Doktor Kurt Heismejer hteo je da sazna jesu li neki ljudi prirodno otporni na tuberkulozu i, ako jesu, može li se to iskoristiti za proizvodnju vakcina. On bi svojim ispitanicima bakterije tuberkuloze ubrizgavao pravo u pluća.
U logoru Neuengame uzrokovao je smrt najmanje 200 ljudi, a mnogi od njih ubijeni su da bi se prikrilo da su nad njima vršeni eksperimenti. Utvrdio je da tuberkuloza nije zarazna bolest, ali da jače udara na slabije organizme, što su za njega bili, naprimer, Jevreji. Slični eksperimenti su sprovedeni i sa tifusom, malarijom i streptokokom.
Nacistički lekari su najmanje 52 zarobljenika namerno izlagali fozgenim gasom, koji se u Drugom svetskom ratu koristio kao oružje. Ideja je bila da se pronađe protivotrov, ali to nije bilo preterano uspešno jer je većina ispitanika, koji su već bili iscrpljeni od gladi, umrla.
Uz otkrivanje protivotrova, nacistički lekari su tražili i nove smrtonosne otrove koji bi dali prednost nemačkoj vojsci u ratu. Cilj je bio da se utvrdi koliko ljudi nakon ubrizgavanja ili udisanja otrova umire. Ovi eksperimenti uglavnom su rađeni u logoru Bušenvald.
Nacistički lekari u praksi su proveravali da li je moguće ukloniti udove s jednog čoveka i presaditi ih na drugo telo. Okrutni eksperimenti sprovedeni su tako da su zarobljeniku odsekli ruku ili nogu i onda je transplantovali na drugog, kom su pre toga takođe odrezali ud. Ni jedan od tih pokušaja nije urodio plodom. Mnogi zatvorenici ili su umrli ili su ostali trajno osakaćeni i patili od ekstremnog bola.
Navodno je to bila ideja Hejnriha Himlera, a lekari su koristili razne metode. Doktor Karl Klauberg je veštački oplodio oko 300 žena u Aušvicu, koje je tokom postupka izložio fizičkom, ali i psihičkom maltretiranju. Govorio im je da je upotrebio životinjsku spermu i da nose čudovište u sebi. Takođe, sterilisao je na hiljade jevrejskih žena. U njihove materice su ubrizgavali materije koje su dovele do neplodnosti, a istovremeno su uzrokovale veliku bol. Muškarcima su, s druge strane, testise izlagali velikoj količini zračenja.
Doktor Hans Epinger pokušavao je da postigne da morska voda bude pitka za ljude. Ispitanike je lišio hrane i vode kako bi video da li je njihov organizam spreman. Zbog teške dehidratacije ispitanici su umirali između osmog i 12. dana. Žrtve su krajnjm mukama lizali mokar pod kako bi dobili barem kap vode. Krvarenje i lečenje rana bili su pod velikom lupom nacističkih lekara. Pokušavali su da pronađu način kako da leče ranjene bez komplikacija koje često dovode do smrti i kako da stvore lek koji bi efikasno i brzo zaustavio krvarenje. Zatvorenici su namerno ranjeni oružjem ili su im amputirani udovi, a zatim su lekari raznim metodama pokušali da dođu do rešenja. Čak su i podsticali razvoj infekcija, na rane bi im sipali piljevinu i sitno zdrobljeno staklo.
(Kurir.rs/Express.hr/Foto: Printscreen Youtube)
NE PROPUSTITE
