Međutim, oni koji su znali okolnosti posumnjali su u nesrećni slučaj. Njena deca imala su 5 godina, 3 godine i 18 meseci. Silkvud je najstarijoj ćerki rekla da ide da kupi cigarete i više nikada se nije vratila.
Silkvudova je radila kao tehničarka metalografije u postrojenju za proizvodnju plutonijima u Oklahomi. Na čelu mu je bio Ker Mekgi. Vremenom pridružila se Sindikatu naftnih, hemijskih i atomskih radnika zaposlenih u proizvodnji.
Organizovali su štrajk nedugo nakon što se tamo zaposlila, ali štrajk nije uspeo i mnogi radnici su prekinuli veze sa sindikatom. Međutim, nije Silkvudova ta koja je bila prva žena koja je zauzela mesto u pregovaračkom odboru sindikata. Ali, optužili su je jer je počela da istražuje zdravstvena i bezbednosna pitanja radnika u fabrici. U leto 1974. godine Silkvudova je svedočila pred Komisijom za atomsku energiju da je otkrila ozbiljna kršenja zdravstvenih i sigurnosnih propisa - uključujući dokaze o izlivanju, propuštanjima, neispravnim proizvodima, kao i nestajanju plutonija koji bi bio dovoljan da se napravi nekoliko ubojitih nuklearnih bombi. Takođe je tvrdila da je firma krivotvorila zapisnike o inspekcijama.
A onda su počele da joj se dešavaju čudne stvari. Oko mesec dana kasnije, tokom rutinske provere, Silkvudova je otkrila da je izložena zračenju koje je 400 puta veće od zakonske granice. Poslata je kući sa kompletom uzoraka za sprovođenje dodatnih testova. Sledećeg jutra, iako tog dana nije rukovala opasnim materijalima s kojima je inače radila u okviru svog posla, još jednom se testirala na radioaktivnost. Dva meseca kasnije, u plućima joj je pronađena kontaminacija plutonijumom i poslata je u Nacionalnu laboratoriju Los Alamos u Novom Meksiku na dalja ispitivanja.
Ona je bila uverena da je namerno kontaminirana kao rezultat svojih istraživanja i prijava protiv čelnika firme. Kompanija će kasnije na sudu tvrditi da je namerno kontaminirala sebe, da bi ih okrivila. Ali iako su nivoi zračenja u njenom stanu bili visoki, nije otkriveno zračenje ni u njenom automobilu niti u radnom ormariću. Već 13. novembra Silkuvoda je odlučila da sa svojom pričom izađe u javnost. Prikupila je dokaze o nezakonitom poslovanju postrojenja i bila je na putu za Oklahoma Sitiju kako bi se upoznala s predstavnikom nacionalne unije i izveštačem Njujork tajmsa kada je njen automobil sleteo sa puta i udario u ogradu, a ona je poginula u 28. godini.
U njenom automobilu pronađene su tablete mandraksa, u to vreme vrlo popularnog leka protiv nesanice i sedativa koji se koristio i kao hipnotička droga u rekreativne svrhe. Tragovi ovog sedativa pronađeni su i u njenoj krvi. Zato je policija u zapisnik unela da je zaspala za volanom. Ali njena porodica i prijatelji su primetili da je na putu bilo tragova kočenja, pa su insistirali na objašnjenju – kako je mogla da koči ako je zaspala za volanom?
Udubljenja i ogrebotine na njenom spoljnem odbojniku navele su ih da veruju da je neko namerno naterao da sleti sa puta. Dokumenti koje je planirala da podeli sa izveštačem nikada nisu pronađeni. Sve to dovelo je do savezne istrage fabrike koja je pokazala da su mnoge optužbe, o kojima je govorila Silkvudova, bile tačne i zatvorio je pogon u Kimaronu 1975. godine.
Otac Karen Silkvud i deca podneli su tužbu protiv fabrike, ne zbog njene misteriozne smrti, već zbog namerne nepažnje koja je dovela do njene kontaminacije plutonijumom.
Prema knjizi Ričarda Raškea "Ubistvo Karen Silkvud", zastrašivanja, pa čak i fizičke napade doživeli su i njihovi advokati. Porota je ipak presudila u korist porodice, dodelivši im 10,5 miliona dolara. Po žalbi, iznos je smanjen na samo 5.000 dolara - za pokriće uništenja Kareninih ličnih stvari tokom dekontaminacije njenog stana. Američki Vrhovni sud je preokrenuo slučaj i vratio ga na ponovno suđenje. Ker-Mekgi se s porodicom vansudski nagodio na odštetu od 1,38 miliona dolara. Ali, nikakvo priznanje zlostavljanja nije bilo deo nagodbe.
Njen sin Majkl rekao je za magazin Pipl 1999: "Ponosan sam na mamu. Da li je to učinila kako bi postala legenda kakva je postala, zapravo nije važno." Njena ćerka nije mogla da oprosti majci što ih je naprasno napustila i otišla od kuće. O svemu što je Karen učinila, njena ćerka Daun nije imala dobro mišljenje.
"Uverena sam da je učinila ono što je učinila jer je bila problematična. Ne verujem da su njene namere bile dobre kao što to svi govore". Ali, kakve god bile njene namere, njena priča i dalje fascinira.
(Kurir.rs/Express.hr/Foto: Printscreen Youtube)
NE PROPUSTITE
