Zbog predivnog pogleda koji se sa njih spušta na luku, stene visoke stotinjak metara privlače turiste, ali nažalost i samoubice. Od 1836. otkako se beleži pa sve do danas procenjuje se da na liticama godišnje strada oko 50 samoubica. Od skoka u sigurnu smrt samoubice deli samo niska ograda pa ova lokacija spada među najpopularnije samoubilačke destinacije sveta.
U kućici odmah preko puta Provalije gotovo pedeset godina stanovao je Don Riči. U prekrasan novi dom s pogledom na more sa ženom i tri ćerke doselio je nakon penzionisanja 1964. U Drugom svetskom ratu služio je u australijskoj mornarici, a nakon rata obogatio se radom u osiguravajućoj kući. U penziji se počeo da bavi nešto drugačijom vrstom životnog osiguranja.
Ovaj hrabri i požrtvovni Australijanac počeo je, naime, spasavati živote brojnih samoubica koji su nameravali da skončaju skokom niz strme litice Provalije. Procenjuje se da ih je za života spasio između 160 i 500. Tačan broj nije nam poznata jer se skromni Australijanac za života nije voleo da hvali svojim postignućima.
„Nisam mogao samo da sedim i posmatram ih kroz prozor kako umiru. Morao sam im pomoći. Stvar je jednostavna”, kazao je u jednom intervjuu koji je pred kraj života dao AP.
Vest o njegovoj smrti 13. juna 2012. rasplakala je čitavu Australiju. Don Riči umro je od raka u 84. godini života. Njegov topli osmeh i topla reč više ne spasavaju samoubice, ali australijske vlasti su na Provaliju postavili višu ogradu i brojne kamere kako bi uočili samoubice na vreme.
Njegov pristup spašavanju samoubica i danas se u mnogim psihijatrijskim priručnicima navodi kao pozitivan primer. Iako je katkad, u vreme dok ga je snaga još služila, morao upotrebiti silu kako bi ih fizički zaustavio od skoka, njegov način je bio jednostavan. Kada bi sa svog prozora ugledao osobu kako tupo zuri u provaliju, izašao bi iz kuće, prešao put i prišao joj prijateljski, s velikim osmehom na licu. Potom bi im postavio pitanje: "Mogu li vam nekako pomoći?"
U većini slučajeva, to je rezultiralo odustajanjem od skoka nakon čega bi Ričie, sada već bivšeg samoubicu pozvao u kući na šolju toplog čaja kojeg bi pripremila njegova supruga. U Ričiju ima nešto duboko umirujuće. Njegov glas bio je mek, a plave oči odavale su nežnu dušu i neverojatnu empatiju prema drugima. Svako jutro ustao bi iz kreveta i proveravao ima li koga na stijenama. Ako bi primetio nekoga, jurio bi da mu pomogne. "Nakon vojske, radio sam kao prodavač, a kasnije sam postao menadžer u kompaniji za životno osiguranje.
Sada iznad Provalije, ljudima pokušavam da prodam život", rekao je za AP.
Kada je razgovarao sa samoubicama, nikada nije zabadao nos u njihove probleme, niti im držao prodike, već je nastojao projatno im se nasmešiti i samo slušati što imaju da kažu. Ta bi tehnika uglavnom upalila, međutim, ne uvek. Mnogi su se usprkos njegovoj intervenciji, survali niz liticu, ali Ričija zbog toga nikada nije mučio osjećaj krivice. Tešilo ga je to što je spasio mnogo više ljudi nego što ih je izgubio. Za one koji su usprkos njegovom prijateljskom pokušaju skočili, kaže da se ništa više nije moglo učiniti.
Iako mu je pred kraj života bilo teško setiti se svih onih koje je spasio, često spominje ženu koja je skinula cipele i preskočila nisku ogradu i sedela gledajući u dubinu sa zbunjenim i uplašenim izrazom lica. Nakon što ju je pozvao kući na čaj, objasnila mu je da pati od depresije i da lekovi koje joj je prepisao psihijatar uopštee ne deluju.
Nakon što su je saslušali, Riči i njegova supruga savjetovali su joj da potraži drugo mišljenje. Nekoliko meseci kasnije, na kućnu adresu stigla im je boca najfinijeg francuskog šampanjca, a za Božić i čestitka u kojoj im se zahvaljuje na 'najvažnijoj intervenciji u životu'.
Zbog svojih dobrih dela, Riči i njegova supruga 2006. su nagrađeni Ordenom Australije i dobili titulu građanin godine. Dajana Godin, australijska aktivistkinja za borbu protiv samoubistva čija se ćerka 2005. ubila skokom niz Provaliju smatra da je Riči mogao da odgovori od njenog nauma.
"Kako bi prišao nekome ko ima nameru da oduzme sebi život, potrebna je velika hrabrost. Don ima harizmu. Kraj njega se ljudi osjećaju sigurno i na njih deluje umirujuće. Mislim da je on poseban čovek", rekla je.
Samoubice koje je spasavao imali su brojne razloge zbog kojih su želeli da završe svoje živote. Nekad je razlog bila borba s karcinomom, nekad mentalne bolesti. Ponekad je iza onih koje nije uspeo da spase pronalazio njihove lične stvari, oproštajna pisma, novčanike ili cipele. Jednom je prilikom pojurio iz kuće kako bi spasio čoveka na štakama, ali kada je došao do ruba litice, pronašao je samo štake. U pamćenje mu se najviše urezao 19-godišnjak kojeg je jedne večeri ugledao na litici spremnog na skok.
"Pokušao sam razgovarati s njim, postavljati mu pitanja. Nije mi odgovarao, samo je zurio u Provaliju. Razgovarao sam s njim pola sata i mislio sam da je odustao pa sam ga pozvao k sebi na čaj ili pivo. Rekao je 'ne, hvala' i skočio. Vetar je oduvao šešir koji je imao na glavi direktno u moje ruke", priča Riči.
Kasnije je saznao da je mladić živeo nekoliko blokova dalje i da je išao u školu sa njegovim unucima. Majka pokojnog mladića mu je donela cveće u znak zahvalnosti i kazala mu 'ako ga ti nisi uspeo da odgovoriš, to ne bi uspeo ni bilo ko drugi'.
Oni koje je uspeo da spasi, poštom bi mu nerijetko slali sitne znakove pažnje i zahvalnosti. Jednom mu je tako stiglo ulje na platnu od anonimnog pošiljaoca. Bila je to slika sunčevog zraka, a na dnu je pisalo da je posvećena 'anđelu koji hoda među nama'.
O svojim delima nije voleo da govori za medije jer nije hteo da se hvali, a i bojao se da će njegov publicitet privući još više samoubica na Provaliju.
"Srećan sam zbog mogućnosti da im pomognem. Kada umrem, nadam se da će netko drugi nastaviti da radi ono što sam ja radio", kazao je u jednom od svojih zadnjih intervjua 2012.
O životnom delu svoga oca za australijske je medije nedavno govorila njegova ćerka Sju koja priprema dokumentarac o njemu. Kaže je da je njen otac bio neverojatan džentlmen koji se namerno preselio baš u kuću nad liticom kako bi bio na usluzi samoubicama. "U to vreme nije bilo sofisticiranih mehanizama kao danas. Nije bilo policijske podrške, timova za pregovore. Bio je samo moj otac, koji je hrabro izlazio na liticu i krajnje neposredno započinjao razgovor", kaže Sju.
Ni u starosti, kada je oboleo od raka koji ga je gotovo paralizirao, nije odustao od svoje misije. I protiv zloćudnog karcinoma borio se s osmehom, a jedna od zadnjih knjiga koje je čitao pred smrt bila je 'Veština sreće' Dalaj Lame.
Zbog svojih dobrih dela, nedavno je u Sidneju dobio šetalište koje nosi njegovo ime. Na njenom ulazu u kamen je ugravirano ono što je uvek govorio: "Nikad ne zaboravite moć osmeha, ruke prijateljstva, uvo koje sluša ljubazne reči."
Kurir.rs/100 posto.hr
Foto: Screenshot
NE PROPUSTITE
