Prvi se iznervirao francuski predsednik Emanuel Makron, koji je ogorčeno kazao da je za povlačenje Amerikanaca iz Sirije saznao na Tviteru, a da Turska uopše nije udostojila druge članice NATO bilo kakvog razgovora o svojoj vojnoj ofanzivi na Siriju.
Očigledno neke članice NATO ignorišu svoje partnere, ali to je samo vrh ledenog brega.
Američkog predsednika Donalda Trampa protivnici dugo krive što ne ceni NATO i optužuju da podriva atlantsku solidarnost, a Makron je sada i konkretno nazvao nesposobnost NATO da odgovori na tursku operaciju "ozbiljnom pogreškom" Zapada.
"Francuska, SAD i Turska su članice NATO. Ali ja sam, kao i svi drugi, saznao iz poruka na Tviteru da su SAD odlučile da povuku svoje trupe iz Sirije. I onda je još jedna država NATO odlučila da napadne one koji su bili regionalni partner međunarodne antiterorističke koalicije. To što se dogodilo u poslednjim danima je velika greška Zapada i NATO saveza u regiji. Mislim da je to uveliko oslabilo naš ugled među partnerima u okolini i onih što su se borili s nama. Također mislim da to dovodi u pitanje funkcioniranje NATO. Stoga je važno da možemo da se okupimo i koordiniramo akcije. Bar najmanje tri evropske zemlje, Francuska, Nemačka i Velika Britanija", sasuo je Makron.
Zapravo, NATO se pokazao potpuno nesposobnim. SAD su napustile severnu Siriju, a Turska je tamo započela vojnu operaciju. Evropljani su samo mogli da zameraju predsedniku Turske Redžepu Tajipu Erdoganu njegovu "bahatost" i da zahtevaju zaustavljanje turske ofenzive. Onda su se SAD složile s Turskom da obustave operaciju - i opet totalno ignorisale Evopljane!
Iako na Bliskom istoku ne deluje zvanično NATO nego međunarodna koalicija koju su okupili Amerikanci, svima je jasno da je to vojna prisutnost NATO. Ali pošto je ta vojna alijansa pokazala da ne može da koordinira akcije svojih članica ni u Siriji, jasno je što su regionalne sile postale nepoverljive.
Evo kakva je politika članica navodno jedinstvenog NATO: SAD su izdale Kurde, a Francuska ih i dalje podržava, iako samo diplomatski. Turska kupuje ruski S-400 i svoje vojne operacije koordinira pre svega s Moskvom, a ne sa NATO.
S druge strane, Tramp zaista slabi NATO, ali njegovi razlozi su razumljivi. On prosto neće da SAD snose odgovornost za Evropu i da plaćaju evropsku bezbednost. Šef Bele kuće je u više navrata rekao Evropljanima da sami moraju da se brinu o svojoj bezbenosti.
Naravno da Tramp ne može da raspusti NATO, ali ne krije da hoće da Amerika donosi glavne odluke. Uticaj Velike Britanije i Francuske na njihovog saveznika u NATO pod tim uslovima je još manji, da ne spominjemo uticaj nenuklearne i ne baš suverene države poput Nemačke.
Treće, pošto su shvatile šta se valja iza brda, velike evropske sile, Francuska i Nemačka, sve glasnije govore o potrebi stvaranja evropske vojske. Iako sramežljivo i uz ogradu rezerve da je obrambena politika EU vezana za NATO, proces je ipak započeo.
Četvrto, Turska, iako jača nego pre, vezana je za EU, ali više ne gleda Zapad kao celinu i garant svog suvereniteta. Ankara je čvrsto stala na svoje noge i sve je sposobnija da sama sebi bude garant bezbednosti. Otuda i ambiciozni vojni projekti.
Ankarini snovi o evropskim integracijama odavno su pokopani, a članstvo u NATO paktu za Tursku ima smisla samo u kontekstu vojnog partnerstva sa SAD. Ali problemi s Amerikancima odmah su potkopali turski odnos prema Severnoatlantskom savezu, a pritisak Evropljana i EU na Tursku samo povećava nezadovoljstvo Ankare.
Realno, Evropa i SAD nemaju način da utiču na Erdogana, koji se poslednjih godina prilično osilio. Prošli su kroz gotovo sve, od rušenja valute do sankcija, i svaki put bili su prisiljeni da traže način da se pomire sa sultanom u Ankari, a da se pritom ne obrukaju baš totalno.
Sve je jednostavno. Zapadu je Turska potrebnija nego Turskoj Zapad, a NATO teško da može sebi da priušti da izgubi jedinog azijskog člana.
Peto, NATO gubi kredibilitet u drugim delovima sveta, u ovom slučaju na Bliskom istoku. Ne samo zato što su Amerikanci izdali Kurde, nego zato što taj region sada ceo NATO savez doživljava kao izdajnika.
Razlog je i taj što je celokupna politika Zapada, odnosno NATO pakta, u regiji poslednjih decenija nedosledna. SAD su napadale Irak, a Francuska i Nemačka su bile protiv. SAD su pritisle Iran, a EU je protiv. SAD na sve moguće načine deluju zajedno s Izraelom, dok EU pokušava da pomogne Palestincima. I tako je u gotovo svim pitanjima.
Američko vojno prisustvo na Bliskom istoku je ogromno i veće od bilo koje druge neregionalne zemlje. Ali kakve koristi od toga ima NATO ako učestvovanje drugih članica u regionalnim sukoba zavisi samo od volje i želje SAD? Šta ako sutra SAD napuste Bliski istok i kažu da je to evropski problem, kao što već kažu o Ukrajini? Tramp je to već rekao za o Siriju.
U tim uslovima unutrašnja kriza u NATO poprima drugačiji karakter. Nije jasno ko uopšte želi da ublaži protivrečnosti unutar saveza. Jasno je da su američki globalisti intervencionisti, ali ih Tramp delom drži na uzdi. Jasno je i da su britanski stratezi atlantisti, ali oni su sad okupirani Bregzitom. Ostaje samo francusko-nemački tandem, međutim on ne može da bude centar vojnog bloka koji su Amerikanci napravili da bi kontrolisali Evropu i održavali u životu globalni hegemonistički atlantistički projekat.
Sad Francuska traži da se Turskoj zamrzne članstvo u NATO. Velika grupa francuskih parlamentaraca ogorčena je postupcima Ankare i "neaktivnošću zapadnih demokratija". Oni takođe traže da se Turskoj obustavi pomoć za migrante i da se prekine bilo koji oblik pregovora o njenom ulasku u EU. Ali pitanje je da li je Ankari uopšte potreban ulazak u EU, u čijem predvorju čeka još od 1999.
Dakle, situacija se dodatno komplikuje i nije naučna fantastika razmišljati o izlasku Turske iz NATO pakta, bilo na inicijativu Ankare ili njenih evropskih saveznika, koji to iskreno nikada nisu bili.
Kurir.rs/Logično.com
NE PROPUSTITE
