Pandemija koronavirusa zatvorila je škole još u martu, pa Papin mora da radi šest dana nedeljno u rudniku dijamanata u Centralnoafričkoj Republici (CAR), gde tegli džakove blata i krša dok sunce neumoljivo peče.
Crvena zemlja
On je samo jedan od desetina dece koja rade u površinskim kopovima blizu grada Ngotoa, gde oko 100 rudara koristi lopate i sita za traženje dijamanata u crvenoj zemlji. To je težak posao i Papin jedva čeka da se vrati u učionicu. - Došao sam ovde da pomognem starijem bratu. Više volim školu. Mislim da je ovaj posao pretežak - kaže Papin (ime promenjeno radi zaštite identiteta), koji tvrdi za fondaciju „Tomson Rojters“ da ima 16, ali izgleda mlađe, dok ga nadzornik budno posmatra, a tek poneko drvo pruža premalo zaštite od jakog sunca.
Zatvaranje škola je naglo podiglo broj dece koja rade u rudnicima u ovoj ratom razorenoj zemlji. CAR je i pre ovoga bila jedna od zemalja sa najviše dece radnika, kažu borci za ljudska prava.
Broj dece u rudnicima se povećao 50 odsto u mesecima nakon zatvaranja škola, podatak je Službe za međunarodne mirovne informacije, nezavisne organizacije koja kontroliše situaciju u 105 rudnika.
Zabrane i sprovođenje
Zakoni u zemlji zabranjuju dečji rad, kažnjava se novčano i sa najviše tri godine robije. Ipak, zakoni se slabo sprovode, a vlasti kažu da nemaju kontrole nad tim šta se dešava u rudnicima.
- Znamo da nema načina da potpuno obrišemo ovaj fenomen. Ali smo pokrenuli programe u školama sa USAID da podstaknemo roditelje da obrazuju decu - rekao je Leopold Mboli-Fatran, ministar rudarstva CAR. Ne postoji pouzdan podatak o broju dece u rudnicima jer je većina njih na teritoriji koju i dalje drže naoružane grupe, a koja čini 60 odsto teritorije zemlje. U zemlji bogatoj dijamantima sukobi traju od 2013, kad su pobunjenici, uglavnom Seleka („sindikat“ na jeziku songo), oterali predsednika Fransoa Bozizea. Hiljade ljudi su poginule, a svaki peti od 4,5 miliona stanovnika CAR morao je da napusti svoj dom.
Dečji rad u CAR ima dugu istoriju.
Promena
Vlasnik rudnika u Ngotou počeo je da radi sa samo sedam godina, pomagao je roditeljima koji su takođe bili rudari. Nikad nije išao u školu, ali je upravo rudarstvo omogućilo da njegovih 14 dece ima tu šansu.
- Ne želim da ih vidim u rudniku, njihovo mesto je u školi. Kada su u rudniku, oni više ne misle, jedino brinu o novcu. Ponosan sam što sam poslao dvoje dece i na studije u Bangui - rekao je vlasnik rudnika, koji je tražio da ne bude imenovan.
Dijamanti su glavni izvor prihoda u regionu Lobaje, ali je kovid 19 pogodio čak i izvoz dragog kamenja.
Veći deo dijamanata izvađenih u zemlji nemoguće je izvoziti zbog međunarodnih pokušaja da se spreči prodaja takozvanih krvavih dijamanata, ali je zabrana za izvoz iz Lobajea ukinuta početkom godine. Rudari zarađuju samo oko 12 dolara nedeljno, pa često uključuju porodice u posao kako bi imali dodatnu zaradu.
- Moj mali brat je velika pomoć, bolje mu je ovde nego da sedi kod kuće besposlen - rekao je Mark (42), rudar u Ngotou.
Njegov brat je, kao i Papin, maloletan.
Obrazovanje
U prestonici Bangui regionalni direktor za rudarstvo Olga Grugbe kaže da je obrazovanje ključno za borbu protiv dečjeg rada u rudnicima.
- Ne možemo da kažnjavamo porodice, moramo da pričamo s njima, da im podignemo svest - kaže.
Uprkos maloj plati, lokalni nastavnik Žan-Bruno Dijankokojen, koji je i sam radio u dijamantskoj industriji, kaže da mnogo mladih napušta školu zarad posla u rudnicima.
- Dijamanti su kao lutrija i svi od toga polude. Nađu kamenčiće i svi se nadaju da će jednog dana da nađu veliki, petokaratni dijamant. Čak i ako nađu takav dijamant, oni brzo sve pare potroše i opet postaju siromašni. Dijamanti mogu da donesu bogatstvo, ali uglavnom donose samo sirotinju - rekao je on.
Antoan Rolan, fondacija „Tomson Rojters“
NE PROPUSTITE
