Grupa klinaca iz sirijskog grada Dara među kojima je bio i trinaestogodišnji Hamza al-Kateb na zidu jedne od zgrada napisali su grafit slogana koji je bio opšteprihvaćen od samog početka arpaskog proleća, a posebno u Egiptu: ” Narod želi pad režima”.
Čuvarima poretka nije trebalo dugo vremena, da saznaju ko je ovaj grafit napisao, na vrhuncu moći Bašara al Asada i u trenutku kada je otpočinjao reforme u državi koje su trebale da povećaju socijalnu jednakost i smanje nezaposlenost.
Policajci su zahvaljujući mreži doušnika brzo došli do grupe dečaka, koji su završili u policijskoj stanici. Tamo su dečaci brutalno premlaćivani, mučeni, čupani su im nokti. Očajni roditelji su pokušali da spasu dečake na svaki način, pravdajući njihov postupak, dečijim nestašlukom. Međutim lokalne policijske vlasti bile su neumoljive. Očajnim roditeljima su govorili da zaborave na decu.
Porodica, komšije, rodbina dečaka, počeli su da se okupljaju pred policijom narednog dana tražeći da dečaci budu pušteni. Vlasti su bile neumoljive. Dana 18. marta 2011. demonstranti pred policijom su počeli da bivaju nestrpljivi pa je došlo do koškanja sa čuvarima reda koji su odgovorili gumenim mecima i hicima iz vatrenog oružja. U ovom napadu četri osobe su stradale. Umesto da se stanje smiri, desio se kontraefekat. Pred zgradom policije počeo je da se okuplja sve veći broj demonstranata, žeđ za osvetom je postala ideja vodilja. Da stvar bude gora vesti o dešavanjima u Dari su se munjevito zahvaljujući društvenim mrežama, pametnim telefonima i internetu koji je u Siriji doživeo ekspanziju, počele da se šire. I u ostalim gradovima u Libansku granicu, kao i na severu Sirije počeli su ljudi da izlaze na ulicu. Dana 23. marta ostaće u novijoj sirijskoj istoriji zabeležen kao najkrvaviji dan. Naime tokom protesta i sukoba sa specijalnom policijom i vojskom poginulo je 45 demonstranata u Dari. Vesti o žrtvama su počele da dolaze i iz ostalih gradova. Demonstranti su pisali da je svakog dana širom Sirije poginulo više stotina učesnika deomonstracija. Već tad su se na internetu počeli pojavljivati snimci gde se vide vojska i tenkovi kako otvaraju vatru na demonstrante.
Usled tog haosa policija je odlučila da pusti dečake iz pritvora, ali ni to nije umirilo demonstrante. Kako se plamen protesta širio skoro u svim gradovima na severu, jugu i istoku Sirije, oglasila se već krajem marta i sirijska vlast koji su izneli sopstveno viđenje pobune koja je nastala u državi.
Zvanična sirijska vlada za pobunu je optužila, salafiste koji imaju podršku nekih zalivskih država, kako bi se suršila vlast u Damasku.
Međusobno nepoverenje građana u samoj Siriji je raslo iz dana u dan i pretvaralo se polako u sketaško nasilje između alavita koji su bili šiitska sekta i sunita koji su činili većinu građana u Siriji.
Pobuna širom zemlje vratila je sećanje i na Hamu, kada je 1982. tadašnji predsednik Sirije Hafez el Asad naredio da se Hama sravni sa zemljom i uguši ustanak, koji je započet nekoliko godina pre, a koje su bile slične onima iz 2011. godine. Naređenje za akciju dobio je Bašarov stric Rifat al Asad koji je pokrenuo ofanzivu koja je trajala 27 dana i koja je odnela nekoliko hiljada žrtava. Broj žrtava precizno nije nikad utvrđen. Zbog simpatija prema Muslimanskoj braći Hafez je surovo kaznio stanovnike grada Hame.
Demonstrani u Siriji su posebno bili surovi prema agentima i doušnicima “Mukbarata” tajne službe koju su optuživali za sve nevolje koje su iz zadesile. Njihova likvidacija je bila neupitna.
Situacija je postajala sve očajnija. Fejsbuk je postao jedino mesto gde su informacije kružile među demonstrantima kao i pozivi na nova okupljanja i da vojnici i oficiri za koje se znalo da imaju profile na društvenim mrežama se pozovu da dezertiraju i napuste vojsku i Asadovu policiju i da se pridruže demonstrantima.
Tih dana sredine marta 2011. kao pečurke posle kiše na Fejsbuku nicale su grupe za podršku revoluciji u Siriji. Međutim usledio je kontraefekat, jer su se pojavile i one grupe koje su podržavale Asada. Paraleno sa krvavim sukobima na ulici tekao je sukob vitruelnih grupa na internetu. Posebno značajnu ulogu imala je ” Sirijska elektronska vojska” koja je tih dana bukvalno zahvaljujući boljoj opremi uništavala grupe koje su pozivale na demonstracije. Pripadnici ove vojske odane Bašaru el Asadu najpre su brisali vesti i snimke koje su aktivisti kačili na internet, a zatim je počelo obaranje i sajtova disidenata, hakerski napadi i svake vrste diskvalifikovanja protivnika sirijskog režima. Prvih dana gotovo je bilo zabeležno 140 napada Sirijske elektronske vojske na zapadne i izraelske veb sajtove..
Građani u Dari posle puštanja dečaka, svoje zahteve su proširili i na ostavku guvernera i rukovodioca, dok ih je on optužio da su intrument u rukama spoljnih sila kojima je cilj preuzimanje vlasti.
U njihov prilog išli su i podaci da su među demonstrantima koji su protestvovali ne samo u Dari nego i u ostalim gradovima, među običnim svetom bilo je sve više Salafista, koji su prema tvrdnjama Damaska u sve većem broju dolazili iz Libana.
Građani na ulicama su i dalje uzvikivali: ” Alah, Sirija, sloboda i ništa više”, što je bio ratni poklič revoulcije u Siriji i često se prvih godina rata mogao čuti tokom sukoba sa Asadovim snagama.
Drugi grad koji se smatra simbolom sirijske revolucije bio je Homs. Podstaknuti onim što su videli na snimcima da se dešava u Dari, građani Homsa su isto izašli na ulice.Protesti u Homsu postali su danonoćni, građani su u velikom broju izašli na ulicu okupljali se na trgovima, oko džamija.Ono što je obeležilo ove proteste bila je i pojava nove zastave. Nije to više bila zastava sa dve zvezdice crvene na crvenoj, beloj i crnoj traci, nego sa tri na zelenoj, beloj i crnoj boji koja će postati zastava FSA ( Slobodne sirijske armije) koja će pre formiranja raznih islamističkih milicija postati simbol borbe protiv Bašara al Asada.
Početkom aprila 2011 represija i otvoreni sukobi su rasli svakodnevno. Broj mrtvih je bio sve veći, a preko libanske granice u egzdosu je krenulo sve više ljudi. Protesti su se održavali svakodnevno iz dana u dan, broj grafita protiv Asada se povećavao, a umesto: ” La ilaha illa Alah", čulo se sve više Alahu ekber. Već sredinom decembra protesti su počeli da jenjavaju, a sve veći broj ljudi počeo je da uzima oružje u ruke.
Pandorina kutija u Siriji je otvorena i trasiran put za najjezviji građanski rat koji je odneo više od 500.000 mrtivh i skoro 6 miliona izbeglica, formiranje islamske države. Sirija je postala poligon za odmeravanje snaga dve globalne i tri regionalne sile.
Sukob u ovoj napaćenoj zemlji ostaće upamćen i po brutalnoj upotrebi hemijskog oružja, trgovini ljudskim organima, belim robljem, ali i masovnoj ekspanziji i uvozu islamskih ratnika širom sveta.
Kurir.rs/A.Mlakar
NE PROPUSTITE
Bonus video:
