Predvidljivo, usredsredio se na dostignuća Partije i izostavio značajne nedostatke - na primer katastrofalni Veliki skok napred u pedesetim godina, krvoločna kulturna revolucija od sredine 1960-ih do sredine 1970-ih i suzbijanje protesta demokratije na trgu Tjenanmen 1989. Takođe je zapretio intervencionizmu Sjedinjenih Država i Zapada rekavši da će stranim silama „ razbiti glave i prosuti krv# ako su pokušali da zaustave uspon Kine. Ipak, Sijeva bravura krije značajne slabosti koje pogađaju njegovu zemlju.
Ironično, veliki deo spoljne politike SAD i nacionalna bezbednost takođe koriste govor kako bi pomogao kineskom lideru da uveća kineske snage kao pretnju Sjedinjenim Državama i umanji slabosti te zemlje. Šta više potencijalni protivnik može tražiti? Zanimljivo je da u američkom političkom sistemu interesne grupe trebaju snažnu pretnju, bilo domaću bilo u inostranstvu, da bi privukle pažnju javnosti i samim tim dodatni novac za svoj predloženi program politike. Kao i tokom hladnog rata sa Sovjetskim Savezom, SAD spoljnopolitički establišment srećan je što prenaglašava pretnju koju Kina predstavlja američkoj bezbednosti, a minimizira SAD snage i slabosti Kine.
Međutim, iako je bezbednosni establišment SAD naduvao sovjetsku pretnju da će povećati američku vojnu potrošnju tokom hladnog rata, mnogi u Pentagonu i Stejt departmentu privatno su nazivali Sovjetski Savez „gornjom voltom sa raketama“, u snishodljivoj referenci na neefikasnost, škripu i neaktivnost SSSR komunističke ekonomije. Ta ekonomija je na kraju stagnirala i sovjetski politički sistem se srušio kao rezultat. Suprotno tome, u svom govoru, Si se hvalio svim ekonomskim napretkom koji je Kina postigla tokom vladavine Partije. Međutim, zaboravio je da napomene da se sve to dogodilo početkom 1980-ih, nakon što je Partija dopustila nekim sektorima privrede da "postanu kapitalistički". Ovaj snažni ekonomski rast verovatno je učinio Kinu većom potencijalnom pretnjom Sjedinjenim Državama nego što je to bio SSSR tokom ranijeg perioda. Međutim, Kina ima velike slabosti koje ni Si ni bezbednosne ustanove SAD žele da istaknu.
Prva slabost Kine je sam moćnik Si. Umesto da rasproda neefikasne državne industrije i banke, koje i dalje čine značajan deo kineske ekonomije, on pokušava da decentralizuje moć. Ukinuo je poboljšanje Hu Jintao-a, svog prethodnika na mestu lidera Partije, koji je postavio očekivanje da će lideri CPP-a odstupiti nakon dva petogodišnja mandata. Ovo je bio Hu-ov pokušaj da započne modernizaciju upravljanja Komunističkom partijom pokušavajući da reguliše promene u rukovodstvu. Umesto toga, Si pokušava da vrati Kinu u stara loša vremena u borbi za sukcesiju nakon što politički moćnik (sada Si) umre ili je onesposobljen. Pored toga, privatna ekonomija koja nastavlja da nosi teret sklerotičnih državnih "ključnih" industrija i banaka usporiće kineski ekonomski rast.
Takođe će verovatno usporiti ekonomski rast kineska demografska kriza. Kako se zemlje razvijaju i industrijalizuju, imaju manje dece jer je u poljoprivrednom sektoru potrebno manje radne snage, a veći broj dece povećava troškove za pojedine porodice. Dakle, u mnogim razvijenim zemljama sveta natalitet opada. Međutim, kineski problem je mnogo gori zbog katastrofalne "politike jednog deteta" Komunističke partije, koja je opozvana tek nakon što je pogoršala demografsku krizu.
Dalje, Kina ima nemirno etničko stanovništvo Sinđianga i Tibeta i politički neukrotivo pro-demokratično stanovništvo u Hong Kongu, što Kina suzbija kršeći obećanje da će dozvoliti pristup „Jedna Kina, dva sistema“. Ovako nestalna populacija interno slabi Kinu.
Kineski susedi žalili su se na njeno asertivnije ponašanje u Južnom kineskom moru, gde ono tvrdi da je smešna količina vode sopstveno i gradi veštačka ostrva kako bi razvukla svoje tanke zahteve. Međutim, kao sila u usponu - koju bi Sjedinjene Države pametno tolerisale sve dok Kinezi ne prete Sjedinjenim Državama - Kini bi trebalo dozvoliti da ima sferu uticaja, kao što je većina velikih sila tokom istorije tražila za svoju bezbednost . Svaka pretnja koju Kina predstavlja pre svega je za susedne regione i možda Tajvan. Sjedinjene Države trebale bi se kloniti unutarazijskih teritorijalnih sporova, uključujući Tajvan, ali mogle bi nastaviti da prodaju oružje svim državama u regionu kako bi se odbranile od bilo kakve asertivnosti Kine, koristeći strategiju bodljikavog praseta koja bi Kinu mogla odvratiti od direktne agresije.
Kineska vojna pretnja je uglavnom za takva područja u njenom "bliskom inostranstvu". Bezbednosni establišment SAD je učinio mnogo ruka oko kineske ekonomske inicijative "Pojas i put" da bi pridobio prijatelje aoko sveta gradeći infrastrukturne projekte. Međutim, parafrazirajući Beti Vajt program je zaista ogroman gubitak kineskog vremena (i novca), dok su države "korisnice" upletene u zamke dugova za državne projekte boondogglea koji čak mogu ugroziti ekonomski razvoj. Možda bi se Sjedinjene Države trebale nadati da će Kinezi i dalje rasipati i rasipati svoje resurse na takve bele slonove.
Ukratko, Sjedinjene Države treba da upravljaju usponom Kine, umesto da pokušavaju da suzbiju neizbežno. A američka javnost ne bi smela da dozvoli sopstvenom bezbednosnom establišmentu da prenaglašava pretnju, kao što je to činila tokom hladnog rata, kako bi opravdala ekstravagantno trošenje na preterano visoke vojne budžete. Takva rasipna potrošnja može da uđe u američki ekonomski rast potreban da bi se održala kao velesila.
Kurir.rs/American Conservative
NE PROPUSTITE
